Da li ste od onih roditelja koji govore: da bitno je učestvovati, ali je bitno i pobediti? Da li vaša deca treniraju zbog medalje ili zbog zdravih navika, sticanja novog iskustva, znanja i veština, prijatelja? Šta kažete mališanima kada krenu na trening: budi dobar ili zabavi se, uživaj? Da li se sećate prvog takmičenja vašeg prvenca ili ste ga propustili? Da li strastveno navijate sa tribina dok se deca takmiče ili vam je to gubljenje vremena? Da li se sećate vašeg prvog takmičenja, ako ste dečije propustili? Imali ste tremu ili ste čvrst orah? Kakav osećaj vas veže za to iskustvo: sladak ili otužan? Koji savet ste dobili, a koji ste vi dali detetu pred prvi veliki događaj?

Sećam se mog prvog takmičenja u plivanju, ali nisam propustio ni ajkulicin. Imao sam 7 godina. Moja discilina je bila 100 kraul, a plivalo se u 25m bazenu. Tog dana, stigao sam pre svih na bazen.

Pozitivna trema, uzbuđenje naterali su me da dojurim do odaja gde i «car ide peške». Kada je pištaljka označila start, nekako se sve utišalo oko mene, jedino što sam čuo, čak i pod vodom bilo je gromoglasno navijanje moje majke… Uskočio sam u bazen i plivao. Da je bilo lako, nije. Da sam bio uplašen, jesam. Da mi je navijanje sa tribina pomoglo, jeste. Da sam bio srećan jesam. Da, bio sam prvi, dobio sam medalju. Da, prvo takmičenje mi je ostalo u lepom sećanju.

Danas, 33 godine kasnije ja sam taj koji gromoglasno navija sa tribina.

Sticajem okolnosti moja ajkulica je svoje prvo «takmičarsko iskustvo» imao sa 2.5 godine. Njegova disciplina je bila plivanje sa nudlom, u 25m bazenu.

U odnosu na njegovog tatu koji je bio prvi na bazenu, moj dečko je zakasnio na takmičenje, jer je normalno imao popodnevnu dremku kao i sva deca tog uzrasta. Zvuk pištaljke za početak trke je takođe propustio, jer nije bilo mesta za parking, pa sam ga trčeći samo ubacio u bazen. Njegova trka je već počela, a on je opušten sa osmehom na licu uživao i brčkao se sa nudlom. Trema kod njega nije postojala, jer mu je danima unapred «takmičenje» i plivanje predstavljeno kao igra, i ništa drugo.

Da, bilo mu je lako, jer se igrao u vodi. Da, bio je srećan, jer je publika gromoglasno navijala, a mama i tata su bili tu. Da, sa 2.5 godine otplivao je celu dužinu bazena sa nudlom, završio trku. Da, stigao je poslednji, nije osvojio medalju. Zbog slatkog ukusa koji je ostao svima nama nakon njegovog prvog takmičenja, moja ajkulica je sa pune tri godine imao novo takmičarsko iskustvo i još jednu igru dok je plivao sa nudlom i sa drugarima. Da, bio je poslednji, ali je završio trku (završio je četvrti u konkurenciji mnogo starijih drugara, kao i prvi put), naravno sa osmehom!

Osam preporuka, kako pravilno razvijati zdrav takmičarski duh kod dece iz mog ugla:

1. Osećaj, novo iskustvo: Takmičenje ne treba da bude obaveza, školski zadatak. Nije uvek bitno pobediti. Jeste da je lep osećaj osvojiti medalju, ali za decu gde takmičenje treba da bude na neki način igra, zabava nije presudno. Posebno kada je u pitanju prvo takmičarsko iskustvo. Bitniji je taj prvi osećaj koji će im ostati do kraja života: ili lep ili gorak.

2. Sve po zasluzi: U poslednje vreme, na mnogim školskim, klupskim takmičenjima viđao sam da sva deca koja se takmiče dobiju medalju! A onda kada je na sledećem nema, deca i roditelji se bune! Apsurd… Nisam za to da svako treba da dobije medalju…nju treba zaslužiti. Ako decu naučimo da će bez obzira na trud, rad dobiti nagradu, onda će sutra i na drugom mestu, bilo kad i gde u životu očekivati da im “medalja” pripada, čak iako se nisu ni oznojili za nju. Ponekada tvoje najbolje, nije dovoljno za prvo, drugo ili treće mesto. Deca treba da imaju cilj, neki motiv, pa čak i za školsko takmičenje. Najbolj dobijaju medalje, a za ostalu decu uvek treba osmisliti neku vrstu motivacije za dalje učestvovanje, npr. kao što je diploma ili sertifikat…Načina uvek ima.

3. Biti istrajan, ne odustati, dati sve od sebe: Ono što treba decu da učimo jeste da se ne takmičimo samo sa drugima, već i sa samim sobom. Ponekad je veća pobeda završiti trku, nego odustati, ili osvojiti medalju. Treba se truditi, ne samo par treninga pred trku, već kontinuirano na svakom času. Samim tim i rezultati će doći, bez obzira da li je to: osvojena medalja, bolje isplivano vreme, završena trka…

4. Prihvatanje poraza: Pored toga što uvek želimo da naše dete bude najbolje, bitno je i da ih naučimo da prihvate poraz, mogućnost da mogu biti pobeđeni. Da nije ništa strašno i ako ne osvoje tu medalju. Samim učestvovanjem, takmičenjem učimo ih, na neki način im umanjujemo taj strah od poraza, koji možda postoji. Kao i da često fer play u rukama tehnike ili pojedinca koji donosi odluku.

5. Realna očekivanja: Pored toga što smo optimisti, još bitniji momenat je da budemo realni prema mogućnostima svakog deteta. Decu je potrebno hvaliti, afirmisati ih, ali i ne lažno podsticati. Često se dešava, ne namerno, ali da ih “lažno” bodrimo, gde na kraju zbog neralnog očekivanja, suze nadvladaju, i izgubi se taj lep osećaj prvog i svakog drugog takmičenja.

6. Podrška, pozitivna atmosfera: Veoma je bitna atmosfera pre samog takmičenja, počevši od momenta kada se dete pakuje da krene od kuće, to naravno mnogo zavisi od nas roditelja, pa sve do momenta kada je u samoj svlačionici, gde drugari bodre jedan drugog, do izlaska na sam startni blok, gde je dovoljan pogled trenera koji uliva dodatnu energiju. Naravno navijači i pozitivna energija sa tribina su često ključni faktor.

7. Vera u sebe: Pored toga što je za prvo i svako naredno takmičenje uvek poželjna podrška drugih,decu treba da usmeravamo da na prvom mestu veruju u sebe. Time ćemo im pomoći da lakše pronađu u sebi želju da napreduju uče, da budu bolji od sebe danas, nego što je to bilo juče. Kao i da je svaka pozitivna trema dobrodošla.

8. Timski duh i motivacija: Podrška među plivačima jača deci timski duh, jer nije bitan samo pojedinac već i ekipni kvalitet na takmičenju. Dok je motivacija bitna, pa makar to bio i sladoled za ove najsitnije mališane. Bitno je da je ona uvek prisutna, jer pokreće.

Zdrav odnos prema takmičenju treba negovati kod dece od malih nogu, ali i roditelje podsetiti šta to beše. Verujem da ih učimo da nisu ništa manje vredni ukoliko ne osvoje neki plemeniti metal, već da je bitno da se i dalje trude i da taj takmičarski duh razvijamo na pravi način kako bi bili kasnije u životu sigurniji, uporniji, srećniji, uspešniji,… Zato, nemojte «gurati» decu da osvajaju medalje, pustite ih neka se zabave dok plivaju.

Neka im prvo kao i svako naredno takmičenje ostane u lepom sećanju.

Od nas roditelja se očekuje da ih samo podržimo i gromoglasno navijamo.

Za pobede, imaju vremena…

🇬🇧 Founder & CEO of Baby swimming club, head coach of Waves Swim & Sports Academy. Owner and writer on blog “Swimming Dad”.

🇷🇸 Osnivač i diretkor Baby swim club-a, glavni trener u Waves Swim & Sports Academy. Osnivač i pisac na blogu “Swimming Dad”

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone