Ljudi srednjih godina hrle u ogromnom broju na intenzivne treninge i izazovne (ekstremne) trke. Šta oni to zapravo jure?

Poslednje čega se sećam pre nego što sam se onesvestio bio je bol. Bol jači od svega, nesnosni bol u leđima, uvijanje prstiju dok sam radio na svom laptopu pre nego što su se konačno zgrčile. Bilo je 3 sata ujutro na moj 43. rođendan, a depresija me je konačno progutala.

Nije bilo jasnog razloga zašto se to dogodilo. Objektivno, moj život je bio dobar. Imao sam divnu porodicu, imao sam svoju kuću i posao iz snova. Ali ja sam živeo sa oblikom blage hronične depresije od kada sam bio tinejdžer, a depresija ima način da uzme sve što je dobro i okrene ga protiv tebe. Ja se bavim kulinarstvom, beskrajno mnogo putujem i provodim noći po hotelima. Moja porodica je pokušala da mi da prostor, ali sve što sam stvarno želeo je da pobegnem. To što bi se mnogo ljudi rado manjalo sa mnom za posao samo je dodalo osećanje krivice i negativnosti. Stvari su se morale promeniti. Ja sam se morao promeniti.

Godinama sam bio trkač, i dugo sam pružao otpor stresu i anksioznosti. Jednog dana pre godinu dana, primetio sam stazu za trčanje koji sam bezbroj puta trčao bez da sam se mnogo osvrtao na nju. Duboko sam uronio u hladne senke te šume. Trčao sam dok nisam shvatio da sam dva grada od početne takče. Osećao sam se pomlađenim, i u miru. Nastavio sam. Kada sam nekoliko sati kasnije pronašao izlaz iz šume, rekao sam ženi da sam postao trkač. Devet meseci kasnije, prvi put sam trčao 50 kilometara po hladnom vremenu, sa preko 5.000 metara vertikalnog uspona po surovoj, neobeženoj stazi.

Godine 1957. kanadski psiholog Elliot Jacques predstavio je britanskom psihoanalitičkom društvu članak o krizi srednjih godina. Tamo je čekao sve do 1965. godine kada je u časopisu The International Journal of Psychoanalysis kad je objavljen “Smrt i srednja životna kriza”. Jacquesova teorija je bila da se približavamo srednjem životnom dobu i počinjemo shvatati kako smrt nije daleko, a zatim zbog toga poludimo.

Fokus je manje na onome što se dogodilo pre te krize, a više na onome što će se dogoditi posle.

Postoji mnogo rasprava o tome da li ta pojava zaista postoji kao stvar nauke, ali ideja ima intuitivan smisao. Starenje može da pokrene neku vrstu introspekcije, i često se introspekcija fokusira na to koliko je vremena prošlo, koliko je ostalo, a šta sa tim. To može stvoriti anksioznost, i ta se anksioznost može pojačati depresijom, stresom ili dobrom staromodnom egzistencijalnom dosadom.

Decenijama, kriza srednjih godina je izražena (obično) kod muškaraca bele puti koji kupuju sportske automobile i stupaju u odnose sa mlađim ženama u očajničkoj želji da se ponovo osete mladima. Ali ljudi sve više reaguju na tegobu u vezi sa krizom srednjih godina ne tako što se hvataju za poslednje tragove mladosti, već za uzimanje izazova koji, čini se, pripadaju samo mladima: guranjem granica onoga što su fizički sposobni kroz izdržljivost u sportu i ekstremni sport. Fokus je manje na onome što se dogodilo pre krize, a više na onome što se događa posle. Nazovite to korekcija srednjih godina.

Danas, gotovo trećina svih učesnika triatlona u Sjedinjenim Američkim Državama ima između 40 i 49 godina, prema organizaciji triatlona SAD-a. To je najmasovnija starosna kategorija i jedna od najkonkurentnijih. Isto važi i za Bostonski maraton, gde je više od 8.200 trkača u svojim 40-tim godinama prešlo ciljnu liniju, nešto više od 31 posto ukupnog broja učesnika. Najveće kategorija takmičara na maratonu u Njujorku 2017. godine bilo je između 40 i 44 godine. U Londonu 2015. godine, ta kategorija (40-49) trkača imalo je brže ukupno vrijeme od kategorije (20–29).

Trkači (trail), blagosiljaju svoje hipi duše, kako se broj trka više nego udvostručio u poslednjoj deceniji, tako se i broj trkača u poznim godina povečao. Istraživački rad Martina D. Hofmana i Kevina Fogarda pokazao je da je prosečna starost učesnika u trejl trkama od 100 milja (160km) bila 44 godine.

Naravno, ne zna se šta motiviše sve ljude da se ovako guraju sebe u želji za uspehom, ali iz mog iskustva i iskustva mnogih sportista sa kojima sam razgovarao, ekstremni sport je slabiji motiv o toga da ponovo budu mladi i da se dodatno izgrade za naredne godine. Drugim rečima, postajemo bolji u starenju.

Za neke, kriza srednjih godina proizilazi iz straha da su slabosti koje vas muče nisu samo privremeni izazovi sa kojima se možete nositi, već stalni deo onoga što zapravo jeste. Šansa da se suočimo sa tim slabostima i prepoznamo uticaje koje imaju nad nama je ključna prednost ultra-maratona, Cross-Fit-a ili bilo kog drugog sporta izdržljivosti za koji se odlučimo.

Christine Cassara je bila jedna od tih osoba. Ona i njen suprug su se borili sa problemima plodnosti, a na jednom pregledu doktor joj je rekao da će radije raditi sa 40-godišnjakinjom nego sa nekim ko je gojazan. Okrutnost komentara ju je iznenadio. Cassara je ušla u 30te i težila 150 kg.

Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da smrša, Cassara je izgubila preko 90 kg uz pomoć dijete, ali se brinula da joj se kilogrami ne vrate, pa je pokušala sa trčanjem. Počevši s planom kauč-5K, ona je trenirala sve do polumaratona i prijavila se za puni maraton samo da bi shvatila da zapravo ne voli trčanje. Prijatelj joj je predložio triatlon, a ona je počela sa malim treninzima na bazenu, kratkim vožnjama biciklom i trčanjem. Cassara se zaljubila u ovaj sport i završila sprint i olimpijsku distancu. Krajem avgusta putovala je iz svoje kuće u Sankt Peterburgu na Floridi u Kopenhagen na svoj prvi Iron Man.

“U pozadini mog uma uvek sam sebe smatrala osobom koja odustaje”, kaže Cassara. “Najvažnija stvar koja je učinjena u svim aspektima je da sam dobila volju da nastavim i ne odustajem.”

Neki doživljavaju krizu srednjih godina kao osećaj da usporavaju, gube fokusa pa čak i ambicije. To je ono što je Lisimba Patilla, 44-godišnji menadžer prodaje iz Medine u Ohaju osetio kada je otkrio triatlon. Pre tri godine, bivši fudbaler koledža Divizije II i atletičar zabrinuo se da je postao samoživ u životu i da gubi fokus.

Na poslovnom putovanju u Renou, rođak mu je preporučio knjigu o triatlonu, a Patila je bio toliko inspirisana da je pozvao svoju ženu i rekao joj da postaje triatlonac. Postojao je jedan značajan problem. Skoro da se udavio kada je imao 12 godina i to iskustvo ga je ostavilo traumatizovanog da nije dopustio da mu voda iz tuša dodiruje lice.

“Ako padnete s bicikla i dobijete ranu na nozi, još uvek možete sesti na taj bicikl”, kaže Patila. “Kada imate traumatsko iskustvo, ono ostavlja ožiljak na podsvest, i postaje noćna mora koja se ponavlja.”

Patila je kupio najdeblji neopren za plivanje koji je mogao pronaći. U svom prvom triatlonu, prešao je 500 metara prije nego što su ga izvukli iz vode. Od tog trenutka rekao je sebi da će plivati kao i svi drugi. Patilla je išao na bazen dva puta dnevno i naučio da pliva u plitkoj vodi. Ponovo se takmičio nekoliko meseci kasnije i završio svoj prvi sprint triatlon.

“Ne mogu vam reći da nisam paničio”, kaže on. „Ne mogu vam reći da odrasli muškarac nije plakao. Ali sam prošao kroz to. Kada se završilo, bio sam iscrpljen, ali sam znao da u tom trenutku mogu to da uradim.” On je to učinio, i na taj način, dobio je određenu sliku o tome na šta je sposoban. “Triatloni ne lažu”, kaže on. “U 44oj godini mi je to bilo potrebno.”

Kada je Suzanna Smith-Horn pregorela od korporativnog načina života u svojim 40-tim, prodala je svoje deonice u startupu i napustila posao. Njeni prijatelji su mislili da to zvuči fantastično da ima svo to slobodno vreme, ali Smith-Horn se borila sa gubitkom identiteta. “Stvarnost je zaista teško mesto”, kaže ona. „Zato što pokušavate da shvatite, šta da radim u životu? Ko sam ja? Koja je moja svrha? Bila sam na tim mestima u životu gde sam bila prilično depresivna.

Počela je da trči, i na njeno egzistencijalno pitanje je odgovoreno. Trčala je maraton i napredovala odatle do trka na 100 milja (160km). Sa karijerom u tehnološkoj prodaji, Smith-Horn, sada ima 51 godinu, može da radi od kuće u Vermontu, gde ima pristup ogromnog broju prelepih staza za trčanje. Postoje dani kada je teško izaći iz kuće, posebno po hladnoj zimi, kaže ona, ali nakon nekoliko kilometara, njen um se pročisti.

“Ponekad ćete biti u fazonu, pa gde sam to ja?”, Kaže Smith-Horn. „U zoni ste. Ništa drugo nije bitno i samo ste tamo. Ne dolazi preko noći. Naučiš svaku trku, svaku stazu. Vi stalno učite. Morate naučiti kako da se brinete o sebi. Stvarno morate naučiti kako da sami radite satima bez mnogo podrške. “

Ova svest je bila teško zarađena. Tokom zime 2016. godine, Smith-Horn se okliznuo na leda i slomila vrat. Doktor joj je rekao da zaboravi na trčanje, pa i pešačenje, ali ona je imala Grindstone 100, ultramaraton, po rasporedu, oko toga nije bilo moguće pregovarati. Hodala je svaki dan 4–5 sati sa kragnom za vrat kako bi održala svoju kondiciju.

Osam meseci nakon pada, 51-godišnjakinja je završila trku od 100 milja u planinama Allegheny, za nešto više od 31 sata, pobedivši pola učesnika trke završivši na 10. mestu u kategoriji žena.

“Ja sam pedesetogodišnja sredovečna žena”, kaže ona pre nego što se je došla do daha. „Ehhhh, teram svoje. Svako od nas ima svoju priču i svako ima nešto što mu je bitno da li je to samo završiti trku ili oboriti lični  rekord. Svi mi na kraju radimo istu stvar. “

Postoji trenutak na trkama od 100 milja koje ultramaratonci nazivaju “tamnim mestom”. Obično je kasno u trci kada sve ide jako loše i iskusite najveći bol koji ćete ikada osetiti. Kada dođete tamo, ne preostaje ništa drugo nego da “prihvatite to stanje”, kako je to sročila sportski psiholog Dolores Christensen.

Kriza srednjih godina je odgovor na tamno mesto drugačije vrste.

Za svoju disertaciju, Christensen je sprovela istraživanje sa ultramaratoncima dok su radili trku. Pratila je njihove emocije i nivoe samopouzdanja dok su se kretali kroz različite faze. Ono što je otkrila je da su trkači koji su bili u stanju da prihvate svoj bol i ne vide to kao pretnju uspeli na stazi.

Kada gurnemo svoje telo u tu stranu, ono stvara takav osećaj saosećanja i zahvalnosti za ono što naše telo može da uradi. Čineći to, on poštuje rad i energiju i trud koji nas pokreće da to ponovimo. Taj proces se obnavlja. ”

To je, po meni, ključna stvar. Kriza srednjih godina je odgovor na tamno mesto drugačije vrste. To može biti strah od smrti, ili besciljnosti, ili uzaludnosti, ili zastarelosti, ili gubitka sebe. Ove stvari možete posmatrati kao pretnje, ili ih možete prihvatiti kao deo svog postojanja i krenuti napred.

Šta radim sa izlaskom sunca gurajući svoje telo dalje nego što sam mislila da je moguće? To pitanje je bilo u srcu mog putovanja i morala sam da se suočim sa teškim istinama.

Rutina me drži u ravnoteži i postepeno sam je proširila kako bi uključila bolju ishranu i pametnije treninge snage, zajedno sa jogom i praksom meditacije. Izvan porodičnih i radnih obaveza, moj život se vrti oko rasporeda treninga.

Ako bilo šta od toga nestane, počinjem da osećam propadanje u ponor. Kada se sve stabilno, osećam se kao moderni ratnik. Postizanje zdravijeg balansa je ono o čemu se radi u treningu i bez obzira koliko daleko idem, konačno sam prihvatila da ne mogu prevazići svoju depresiju i ne mogu pasivno živeti s njom. Tako da je to moj trening-partner. To me motiviše da izbegavam padove i prizemljim se kad odem previsoko. Biće sa mnom do kraja života. Sve što mogu je da nastavim da se krećem.

Izvor: medium.com (Paul Flannery)

🇬🇧 Former member of Serbia Swimming Team and current member of Serbia Triathlon Team, engineer and sports lover.

🇷🇸 Bivši član reprezentacije Srbije u plivanju i reprezentativac Srbije u triatlonu, inženjer i zaljubljenik u sport.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone