Kadenca u trčanju

Kadenca u trčanju

Kadenca predstavlja broj koraka (ili obrtaja) u minuti u cikličnim sportovima. Najviše primene i uticaja ima u trčanju i biciklizmu gde se vezuje za efikasnost i ekonomičnost. U plivanju je takođe našla primenu. Za sva tri sporta već duže vreme postoje uređaji koji veoma precizno mere kadencu. Kadenca je svojstvena svakom sportisti i svaki sportista u skladu sa svojom tehnikom ima optimalnu kadencu koja mu omogućuje najekonomičnije izvršavanje radnje tj. fizičke aktivnost. Ali svakako da postoji određeni opseg za sve sportiste koji predstavlja najefikasniju vrednost (brojku) kadence. Takođe treba imati u vidu da kadenca zavisi od tempa/brzine, odnosno da je normalno da je kadenca niža prilikom laganog trčanja, i da nikako ne bi trebalo težiti istoj kadenci pri različitim naporima.

Kadenca je usko povezana sa dužinom koraka, i pojedinac da bi povećao kadencu mora ili da skrati korak, ili da uloži više energije (da ubrza) u pojedinačan korak. Zbog toga je jasno da najefikasniji način za povećanje trkačke kadence jeste skraćivanje koraka odnosno manji ulog energije u pojedinačan korak. Može se dodati i faktor dodira stopala sa podlogom, odnosno smanjenjem trajanja dodira se povećava u (određenom procentu) i kadenca. Trkači koji gaze na petu, čiji kukovi “propadaju” (nedovoljno jak trup) imaju suviše dug dodir stopala i podloge i samim tim gube deo koraka što direktno utiče i na smanjenje kadence, pored ostalih biomehaničkih grešaka.

kadenca-trcanjeBrojka od 180 koraka/minuti se grubo vezuje za ekonomično trčanje (pri brzinama “tempa” i iznad, dok futing i veoma lagana trčanja podrazumevaju nižu kadencu) već nekoliko decenija, i pojedinac ne može napraviti veliku grešku težnjom ka kadenci od oko 180 koraka/minuti od Z3 (zona intezivne izdržljivosti) pa nadalje. Rekreativci i početicni imaju nižu kadencu i samim tim i najveći prostor za napredak samim povećanjem kadence. Triatlon, kao sport u kome se trči nakon plivanja i vožnje bicikla kada je telo prilično izmoreno, dodatno naglašava značaj kadence tj. značaj optimalne (više) kadence. Jer umorne noge i mišići nikako ne mogu optimalno da funkcionišu niskom kadencom koja direktno predstavlja previše trčanja “na snagu”, i viša kadenca je najefikasniji način za optimalan ritam trčanja. Veoma lako se na triatlon trkama svih distanci može videti razlika u kadenci između vrsnih trkača i lošijih trkača, pogotovo u poslednjem delu trkačkog segmenta. A duge trke poput Ironmana i polu-Ironmana su sportski događaji u kojima optimalna kadenca znači biti ili ne biti. Tako da na triatlon trkama, pogotovo dugim, jednostavan trik povećanja kadence, na uštrp dužine koraka i “zgrčenosti” tela, pozitivno utiče na ekonomičnije korišćenje energije.

Još jedan bitan element više kadence jeste prevencija od povreda. Veći broj koraka znači manje stresa na stopalo prilikom svakog izdvojenog koraka, na zglobove, tetive i ligamente, jer je dodir sa podlogom kraći zbog manjeg impulsa koraka (manje snage se ulaže u korak tj. manje sile deluju na noge).

Prilikom trčanja visokim brzinama, profesionalni trkači i triatlonci mogu imati zaista visoku kadencu koja ide i preko 200 koraka u minuti. To je jedino moguće (tj. “opravdano” sa strane ekonomičnosti) pri tempu trčanja od 3 min/km i brže. Jer kadenca od 200 prilikom 4 min/km bi značilo da je korak jednostavno suviše kratak i “slab”.

Kadenca se veoma jednostavno meri trkačkim satovima (uređajima i GPS uređajima; npr trkački i triatlonski Garmin uređaji) koji su postali osnovni arsenal većine trkača. Drugi način je brojanje koraka noge na intervalu od 15″, i samim množenjem sa 4 pa množenjem sa 2 (odnosno množenjem sa 8, 4 jer je 60/15=4, a 2 jer se kadenca izražava brojem koraka obe noge) se dobija broj koraka u jednoj minuti, a precizniji način (jer npr na intervalu od 15″ ne mora biti tačan broj koraka, već npr 20,4 što je nemoguće izmeriti ili uočiti) je merenje intervala na kojem noga napravi 10 koraka, i ukoliko je to npr. 6.8″, onda formula 60/6.8*10*2 daje kadencu (60 je broj sekundi u minuti, 10 je broj koraka, a 2 je jer se broje koraci obe noge). Rezultat bi u tom slučaju bio kadenca od  60/6.8*10*2=176.5 koraka u minuti.

Na videu je prikazana dužina koraka tri legende srednjeprugaškog i dugoprugaškog trčanja – Gebreselasija, Bekela i Faraha na poznatoj polumaratonskoj trci “BUPA Great North Run”. Na prvi pogled je jasno koliko je korak Faraha duži od ostale dvojice. Farah 1.75 m, Gebreselasi 1.67 m, Bekele 1.65 m. Zanimljivo, upravo je Bekele, koji je imao najkraći korak pobedio trku ispred Faraha i Gebreselasija. Da li to znači da je kraći korak bezuslovno bolji? Svakako da ne, i da bi se više diskotovalo o konkretnoj trci treba znati i kadencu. Sa videa sprint finiša trke (od 5:30 min) može jasno da se uoči da je kadenca Bekelea viša od Farahove, i da su mu ta viša kadenca i “kick” omogućili da uđe u cilj prvi.

Farah je veoma specifičan zbog svojih funkcionalnih sposobnosti, potom i tehnike i dugog koraka (dugih nogu i visoke brzinske iždrljivosti) i sledeći video može pokazati kako se kadencom može ciljati ubrzavanje.

U sredini trke kadenca Faraha je 176 koraka/minuti, dok u finišu u poslednjih 400-500 metara (2 kruga) kadenca raste do 187 koraka/minuti što je povećanje za čak 6.25%. Njegovo vreme od 7:41 minuta na trci od 3.000 metara pri kadenci od 176 koraka daje neverovatnu brojku dužine koraka od 2.2 m! Dužina koraka se dobija formulom 3000/(176*7.68) gde je 3000 broj metara trke, 176 kadenca, a 7.68 broj minuta tj. trajanje trke u minutima (41 sekunda je 0.68 minute, otuda 7+0.68). Radi poređenja, moja dužina koraka pri laganijem tempu je 1.2 m, a prilikom jakog trčanja 1.6 – 1.7 m. Na 3 km maksimalnog napora sumnjam da bi išla preko 1.78 – 1.8 m.

Prikaz navedene dve trke je samo osvrt na određene segmente vezane za kadencu i dužinu koraka, ali treba imati u vidu da ovi sportisti nisu suviše bitan parametar za ostalu svetsku populaciju trkača i triatlonaca, jer se radi o ekstremnim primerima. Tako da bi se trebalo osvrnuti na parametre koji mogu pokazati kako kadenca utiče na ekonomičnost trčanja, i koliko je optimalna kadenca bitna kod pojedinca.

Veoma jednostavan trik za povećanje kadence jeste fokus na ruke i rad ruku. Kada se svesno poveća rad ruku (zamahivanje) direktno će i rad nogu biti ubrzan odnosno povećaće se kadenca. Jer rad nogu mora da prati rad ruku jer je su gornji i donji ekstremiteti sinhronizovani, i na taj način pojedinac lako može da manipuliše i cilja višu ili nižu kadencu. Većina trkača kada pokuša da poveća kadencu razmišljanjem o većem broju koraka ima problema sa elementima koordinacije i mnogima je teško da povećaju kadencu, a da tehnika ostane skladna. Tako da treba znati da se radom ruku manipuliše kadenca u trčanju odnosno rad nogu.

Što se tiče osvrta na povezanost kadence i ekonomičnosti trčanja, jedan aspekt koji se veže za nižu kadencu, a samim tim i produžen korak, jeste prenaglašeno izbacivanje noge ka napred, čime stopalo gazi u horizontalnoj ravni suviše ispred vertikale gde je koleno, što je veoma loše jer se na taj način koči i umanjuje inercija tela, sa biomehaničke strane gledišta, a takođe je gaženje na petu više naglašeno. Stopalo prilikom gaženja ne bi trebalo da ide više od par cm ispred ravni kolena, čak i pri većim brzinama.

Kada trkač uloži dosta vremena i razmišljanja u traženje svoje najekonomičnije kadence i kada mu određena kadenca prilikom određenog ritma postane prirodna bez ikakvog razmišljanja, zaista postaje neverovatno koliko se automatizuje određeni broj koraka u minuti pri određenoj brzini. Izdvojio sam nekoliko ličnih treninga koju su zaista reprezentativni primeri, gde prilikom fartlek i intervalnih trčanja iz ponavljanja u ponavljanje kadenca ostaje praktično ista, uz razlike od samo jednog ili dva koraka u minuti. Smatram da ti primeri mogu da sugerišu na bitnost kadence za ekonomiju trčanja, jer priča o teoriji koja se veže za kadencu može da se proširi u više pravac, dok za praksu treba imati primere i modele više trkača sličnog nivoa spremnosti gde bi se mogla napraviti poređenja. Stoga lični primeri mogu probuditi intuiciju o shvatanju važnosti kadence, a praktičan pristup na većem broju ljudi bilo koja triaton trka može poslužiti kao test, na kojoj pojedinac treba da izmeri kadencu triatlonaca u poslednjim delovima trkačkog dela i poveže brojku sa vremenom trčanja, ukupnim vremenom, i plasmanom, i zaista se dobijaju podaci crno na belo. Zahvaljujući trkačkom trenery Bobby Mc Gee-ju koji je verovatno najzaslužniji za moj rad na tehnici od juniorskih dana kada sam imao priliku da radim sa njim na nekoliko kampova, i njegovim merenjima na Svetskom kupu u Mooloolabi i finalu Svetske Serije na Gold Coastu sam se lično uverio da je viša kadenca u triatlon trci povezana sa boljim performansama. Iz njegovih merenja se veoma jasno i bez greške uočava princip i šablon gde su brži triatlonci, pogotovo u poslednjim kilometrima, imali višu kadencu od onih koji su završili u sredini ili nazad.

10x1 30

Grafik prikazuje kadencu sa treninga 10×1:30 min u Z4-Z5 sa aktivnom pauzom od 1:30 min laganog trčanja. Čitav raspon kadence je od 191 do 193 koraka/minuti, gde je prosek tempa oko 3:10 min/km. Taj trening je bio treći trening dana, sa jačim plivanjem i vožnjom od oko 90 km tako da faktor određenog zamora postoji, i samim tim je bitno da je kadenca 190 ili više pri tom ritmu, jer bi kadenca od npr 175 ili 180 učinila da dođe do ranije zamora mišića.

10x1 30 2

Drugi grafik prikazuje isti trening naredne nedelje, i kadenca je viša u proseku za 3-5 koraka/minuti, ali je i tempo brži za nekoliko sekundi/minuti, stoga je nešto viša kadenca direktna posledica nešto bržeg tempa. Treba napomenuti i da je zamor bio niži jer je to bio drugi trening dana uz 95 km vožnje. A svakako da postoji razlika u zamoru nervnog sistema između treniranja dva ili tri treninga u istom danu, a naravno i treninzi prethodnih dana imaju uticaj.

Za oba treninga je specifičan još jedan parametar koji je povezan sa kadencom i ekonomijom trčanja – dužina koraka. I ona na oba treninga iznosi oko 1.65 m (sa razlikom od samo par cm u zavisnosti da li je tempo oko 3:10 min/km ili bliže 3:00 min/km). Znači razlika od svega nekoliko centimetara na svim ponavljanjima. Veoma ujednačena kadenca, i dužina koraka ne treba da predstavljaju bilo kakvu vrstu umetnosti, već je to jednostavno činjenica koja pokazuje koliko je korak pri određenom ritmu trčanja automatizovan i uvežban ukoliko postoji dobra ekonomija. Da je ekonomija loša, u drugom delu treninga bi dolazilo do skraćenja koraka, i smanjenja kadence. Sledeća dva grafika prikazuju više parametara navedena dva treninga (svaki grafik se može uvećati klikom na isti).

10x1 30 c 10x 1 30 2 c

Još reprezentativniji primer bitnosti ujednačenosti kadence za efikasnost i ekonomičnost u toku treninga može da se vidi na sledećem grafiku gde je trening bio 8×4 minuta u Z4 sa aktivnom pauzom laganog trčanja od 1 minut. Kadenca u svih 8 serija je 190-191 korak/minuti, odnosno pri trajanju od 32 minuta glavnog dela fartlek treninga kadenca nije promenjena za više od jednog koraka u minuti.

8x4 min

Iako postoji razlika u tempu između npr 4-e i 5-e serije (3:14 i 3:21 min/km), ona se pripisuje vetru (serije su trčane u različitim smerovima), i upravo tada kada je vetar iz različitih pravaca ili kada je trči sa blagom uzbrdicom, ili po drugačijem terenu, najbolji način za održavanje istog ritma (disanja i koraka; ne istog tempa trčanja) je upravo održavanje iste kadence. Jer isti tempo sa blagim vetrom u leđa, i isti tempo sa blagim vetrom u prsa zahtevaju različiti ulog energije, samim tim je i srčana frekvenca različita, kao i dužina koraka (koja je duža sa vetrom u leđa, a samim tim je i brzina viša pri istoj kadenci).

8x4 min c

Dužina koraka u toku svih serija je oko 1.59 m, što je oko 6 cm kraće u odnosu na serije od 1:30 minuta pri tempu sporijem od oko 10 s/km. Shodno navedenim vrednostima lako se može uočiti analogija povezanosti kadence, tempa trčanja i dužine koraka, jer su svi uzajamno povezani i svaki parametar zavise od druga dva.

Sledeći grafik prikazuje blagu progresiju između serija (8×2 minuta sa aktivnom pauzom od 1:30 min laganog trčanja između) gde se nakon 5-e serije blago ubrzava, i lako se vidi kako je ubrzanje uzrokovano povećanim brojem koraka, koji ide od 190 do 194 koraka/minuti.

8x2 min

Ali najznačajnija činjenica predstavljenog treninga je ujednačena dužina koraka koja iznosi 1.67 m (na grafiku je samo dati moment 1.71 m, iako je prosek dužine koraka tog ponavljanja upravo 1.67 m), i na prvom ponavljanju od 3:10 min/km i na 8-om ponavljanju od 3:06 min/km. Iako nije velika razlika u tempu, kadenca je 190 naspram 194 koraka/minuti, tako da pošto je ista dužina koraka, praktično je povećanih 4 koraka/minuti rezultovalo u bržem ritmu od 4 sekunde/km, i to je bitno uočiti.

8x2 min c

Poređenjem slika u različitim fazama koraka, kao na grafiku ispod, može da se utvrdi nekoliko veoma značajnih stvari vezanih za tehniku trčanja, a samim tim i za dužinu koraka koja je uvek povezana sa kadencom. Takođe može da se vidi da li dolazi do prenaglašenog koraka gde stopalo gazi ispred ravni kolena. Na grafiku se vidi da je metatarzalni deo stopala prilikom dodira sa podlogom praktično u ravni sa kolenom. Slike su sa testa na 3 km, znači trčanje u Z5 i višoj Z5. Nevezano za korak i kadencu, veoma je lako analizirati kukove, ramena, pogled i pložaj tela prikom faze odgurivanja, tako da je izvlačenje slika iz video snimka dosta moćna metoda za rad na različitim elementima trkačkog koraka.

korak

🇬🇧10 times Balkan champion, professional triathlete (representing Serbia), half-marathoner, ironman 70.3, traveler.

🇷🇸10 puta šampion Balkana, profesionalni triatlonac i reprezentativac, polumaratonac i maratonac, svetski putnik.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone
Osnove tehnike i taktike plivanja u triatlonu (2. DEO)

Osnove tehnike i taktike plivanja u triatlonu (2. DEO)

Specifičnost plivačke tehnike u triatlonu 

Najveću i najočigledniju razliku između takmičarskog plivanja, i plivanja u triatlonu pronalazimo kao posledicu uslova u kojima se održavaju triatlon trke. Plivački deo triatlona se odvija u jezeru, moru, okeanu, reci. U otvorenim vodama u prirodnim uslovima, gde su talasi, vetar, kiša, visoke ili niske temperature uobičajeni faktori koji utiču na odvijanje takmičenja. Druga bitna razlika, koju samo oni upućeni u triatlon kao sport u potpunosti razumeju, jeste faktor grupnog plivanja koji vlada u triatlonu. 70 ili 80 takmičara (ili stotine ako je dugi triatlon age-groupera u pitanju) koji plivaju do bove sa istim ciljem koji je što pre stići do iste, kreiraju uslove koji su približniji vaterpolo sportu nego plivačkom. Zbog svega navedenog i sama tehnika bazenskog plivanja ne može biti održiva.

grupa

Mnogobrojnost takmičara u triatlon trci utiče na tehniku plivanja

Triatlonsko plivanje je dosta grublje i dosta više energije se ulaže u pokrete koji se ne iskorišćavaju u potpunosti za kretanje takmičara napred. Glavni faktori su borba za poziciju, za mesto u grupi takmičara, borba sa talasima gde se troši dodatna energija i menja tehnika tako što se glava podiže visoko i što se skraćuje zaveslaj. Triatlonsko disanje radi pozicioniranja zahteva gledanje napred na svakih 5-8 zaveslaja (u zavisnosti od vidljivosti bove). Zatim draft ili draftovanje takmičara koji predstavlja najvažniji faktor ekonomičnosti, jer iskusan triatlonac ili triatlonka koji se efikasno draftuju mogu da sačuvaju velike količine energije za naredne etape trke. Draftovanje se odvija “u nogama” iza takmičara, a može da se odvija i sa strane, gde takmičar koji je u draftu pliva “na kukovima” takmičara iza/pored kojeg se draftuje. Beneficije draftovanja se opisuju smanjenjem sile otpora, i navodi se da plivanje do 24 inča (oko 60 cm) iza takmičara smanjuje sile otpora za do 44% i subjektivni osećaj zamora je 20% niži, dok plivanje od oko 19 stopa (5.8 m) smanjuje sile otpora za 16% (Antonio Silva za Mens Health). Takmičar u efikasnom draftu može da pliva 2-4 sekunde brže na svakih 100 metara uz iste funkcionalne parametre (isti puls ili iste nivoe laktata u krvi), empirijska su pokazivanja kod većine takmičara. To samo pokazuje da je draftovanje od neizmenrog značaja kao faktor ekonomičnosti.

Među samim svetskim vrhom triatlon takmičara vlada mišljenje da potoje dva tipa triatlonskog plivanja koje se odnose na tehniku, i koja se primenjuju od zavinosti od situacije. Prvi se odnosi na plivanje u draftu kada se fokus stavlja na drugi deo zaveslaja odnosno povlačanje ruke prema nazad, dok se skraćuje prvi deo zaveslaja i zahvata manja količina vode. Razlog tome je bliskost između takmiča koji se draftuje i takmičara koji omogućuje draft. Jer ukoliko bi zaveslaj bio pun i ruka potpuno pružena, glava i celo telo takmičara u draftu bi bili udaljeniji od takmičara ispred i samim tim bi se sila otpora povećavala, odnosno realizovao bi se manji procenat drafta. Drugi tip plivanja je za takmičare koji su na čelu određene grupe, nezavisno da li je u pitanju prva, druga ili treća grupa, kada se fokus stavlja na prednji deo zaveslaja (suprotno od prvog tipa), gde je ispružena ruka i gde je efikasan i “pun” zahvat, dok se drugi deo zaveslaja skraćuje. Razlog skraćivanja drugog dela je fizičko prisustvo takmičara koji se draftuje na kukovima i na taj način se izbegava kontakt. Ovi tipovi tehnike nisu opisani u literaturi i ne postoje studije, ali praksa za sada pokazuje veoma efikasnu primenu. Triatlon je mlad sport, i zbog toga je i dalje prisutan uočljiv napredak sa svih aspekata, i na nauci je da ispita i pokaže koji napredak i promene jesu validne a koje nisu. Postoji mnogo tema za razne studije.

Faktor neoprena

Veliki broj trka Svetske Serije i Svetskih kupova se održavaju u vodama gde je temperatura niža od 20°C što po pravilima ITU (Svetske Triatlonske Unije) omogućava plivanje u neoprenskim odelima.

neopren

Plivanje u neoprenu (slika: Janos Schmidt, ITU)

Sporedan faktor (pored glavnog koji je zaštita od hladnoće) neoprena je poboljšanje pozicije tela takmičara, jer se i ruke, trup i noge izdižu što rezultira poboljšanu plovnost. Zbog toga plivanje u neoprenskim odelima pogoduje takmičarima koji su lošiji plivači i koji prirodno imaju lošiju plovnost ili slab rad nogu. Često se viđaju velike razlike kada su u pitanju pojedinci kao i tok odvijanja trke među triatlonima u kojima se pliva u odelima i triatlonima u kojima su odela zabranjena (kada je temperatura viša od 20°C). Razlog je prethodno navedena činjenica da odelo drugačije utiče na različite tipove plivača, obično više pogoduje lošijim. Neoprensko odelo u određenom procentu smanjuje ugao rotacije ramena zbog otpora, tako da manje gipki takmičari mogu imati problema jer moraju da utroše više energije za svaki zaveslaj.

Uticaj vožnje bicikla i trčanja

Takmičare nakon plivačkog segmenta očekuje intenzivna vožnja bicikla i intenzivno trčanje. To je još jedan faktor koji ne samo da utiče na taktiku odvijanja plivačkog segmenta, već i na tehniku. Najveća razlika dolazi do izražaja u radu nogu, koje je promenljivo u toku celog plivačkog segmenta u triatlon trci. Na početku je veoma visoko jer takmičari kreću submaksimalnim intezitetom da bi se izborili za dobru poziciju u grupi, jer je to krucijalno za dalji tok trke, potom se smanjuje rad nogu radi konzervacije energije za biciklizam i trčanje, dok se u poslednjoj etapi plivanja opet pojačava rad i intezitet udarca da bi se više krvi dopremilo u mišiće nogu jer nakon plivanja sledi trčanje u tranziciji, a zatim vožnja bicikla. Promenljivost rada nogu ima uticaja na poziciju tela i na rad ruku, stoga se kompletan ritam i tajming zaveslaja menja, kao i pozicija tela u vodi – sa smanjenim radom nogu kukovi i noge blago padaju.

Taktika plivanja u triatlon trci

Olimpijski triatlon traje u proseku oko 1:45 h za najbolje takmičare, i oko 1:55 h za najbolje takmičarke. To je preko 80% dužine trajanja maratona najbržih maratonaca. Kada se uzme u obzir činjenica da najbolji maratonci otrče “samo” 2 ili 3 maratona godišnje, a da triatlonci koji se takmiče u Svetskoj Seriji i Svetskim kupovima odrade 10 i više olimpijskih triatlona onda se jasno dolazi do zaključka da je krucijalno sačuvati svaki atom energije koji ne mora se potroši. Stresni faktor na organizam i CNS (centralni nervni sistem) olimpijskog triatlona je dosta manji u poređenju sa maratonom, zbog činjenice da se u triatlonu pliva i vozi biciklo, ali to ne umanjuje važnost taktičkog elementa u triatlon trci, gde je moguće pravom raspodelom energije pre svega na plivanju i biciklu umanjiti kompletan kompletan stres koji se akumulira u toku cele trke.

Postoji nekoliko osnovnih taktičkih načela koja se poštuju od strane različitih tipova plivača u triatlonu. Tako da treba napraviti paralelu između nivoa spremnosti plivača i njegove taktike.

Taktika za rani beg grupe

Takmičari koji skoro na svim trkama završavaju plivački segment na prvim pozicijama i praktično se uvek nalaze u prvoj grupi od samog početka biciklističkog segmenta su oni koji primenjuju ovu taktiku. Njihova taktika se svodi na jako plivanje od samog početka pa do samog kraja plivačkog dela, da bi napravili što veću razliku u odnosu na takmičare iza i da se bi se grupa što više “razvukla”, sa ciljem da bude nekoliko grupa na biciklu, što pogoduje prvoj grupi jer je tada lakše održati prednost. Njihov jedini cilj je da prva grupa ima što manje takmičara, a da je iza njih nekoliko manjih grupa koje pokušavaju da ih sustignu u daljim etapama trke. Takav način taktike je efikasan u određenom procentu trka, jer kada dođe do uspešne egzekucije rezulati su uspešni, međutim takmičari koji primenjuju navedenu taktitu rizikuju veliku potrošnju energije ukoliko se spoji grupa na biciklu, što se u većini slučajeva dešava. Ali to je njihova jedina opcija za uspeh i odličan krajni rezultat jer su prirodno lošiji trkači (u proseku), tako da je opravdano primenjivati taj tip taktike na većini trka za triatlonce koji imaju natprosečne plivačke mogućnosti.

Plivačka taktika trkača

U ovu grupu ne spadaju loši plivači, već jednostavno oni triatlonci čiji nivo plivanja, iako generalno visok, ne može da dostigne nivo najbržih plivača. Oni su u većini slučajeva natprosečni trkači. Tako da se njihova taktika svodi na jak početak plivanja radi obezbeđivanja dobre pozicije u plivačkoj grupi, u nadi da će im draft pomoći da održe tempo vodeće grupe. Ova taktika zavisi i od takmičara iza kojih se navedeni takmičari draftuju, tako da uvek postoji faktor neizvesnosti i takmičari koji primenjuju ovu taktiku su svesni toga. Glavni cilj je izaći iz vode sa što manjim zaostatkom za vodećom grupom ili grupama, u okviru vremenskog perioda koji je nadoknadiv na ranim epatama biciklističkog segmenta. Zanimljivost je da je ovaj tip taktike procentualno uspešniji kada se posmatraju sve ITU trke nego taktika najbržih plivača, iako se intuitivno ne dobija takav utisak. Ali moć grupe na biciklu je suviše velika, što je i glavni razlog uspešnosti ove taktike. Ali na većini trke najvećeg ranga, to su trke Svetske Serije, prvi tip taktike najbržih plivača ima dosta veći nivo uspešnosti, tako da se ne sme generalizovati ni jedan tip različitih taktika.

Uobičajena plivačka taktika

Nju primenjuju takmičari koji u zavisnosti od trke, mogu da isplivaju i sa prvom grupom, ali i da isplivaju na začelju trke. Faktori koji utiču su trenutna spremnost, prisustvo ili odsustvo plivanja u neoprenu, tip otvorene vode (slatka ili slana, jer u slanoj vodi takmičari imaju bolju plovnost), kao i efikasnost starta i izbora pozicije na određenoj trci. Taktika na koju se oslanjaju ovi takmičari takođe stavlja akcenat na izbor pozicije i veoma jak start, a zatim u zavisnosti od odvijanja situacije mogu da odluče da ostanu u draftu sa najvećom (glavnom) grupom, ili da probaju da “spoje” ka vodećoj grupi ili ostanu u njoj ukoliko su imali dobar start i ukoliko su u fizičkoj mogućnosti da prate tempo te vodeće grupe. Ova taktika se ne može pripremati unapred, već se takmičari oslanjaju na svoju sopstvenu inteligenciju i sposobnost brze reakcije i na efikasno razmišljanje u toku trke gde se otvaraju različite taktiče opcije. U najvećem broju situacija ova taktika dolazi do izražaja jer su najbrojniji takmičari koji spadaju u “prosek”, jer postoji nekolicina takmičara koji su za nivo ispred ostalih i koji mogu da očekuju da će stalno biti na čelu, i nekolicina takmičara koji imaju problem sa svojim plivačkim performansama i koji u većini slučajeva isplivaju u manjoj ili većoj grupi koja je na začelju.

Taktika u triatlonu, iako krucijalna na plivačkom segmentu je ipak najvećim delom zastupljena na biciklističkom segmentu, jer je efekat draftovanja najveći, zbog najveće brzine kretanja od sve tri discipline što za rezultat ima najveće sile otpora koje deluju u suprotnom pravcu od kretanja svih takmičara. Tako da biciklisti u draftu čuvaju oko 30% energije ili ulažu 30% manje snage da bi se kretali istom brzinom. To otvara velike mogućnosti za različite taktičke poteze među pojedincima i grupama. Taktika na biciklu je nastavak plivačke taktike za navedene tipove plivača, zbog činjenice da biciklistički segment ne počinje u isto vreme za sve takmičare, već zavisi od ishoda i raspodele takmičara sa plivanja i prve tranzicije.

Sumirano, najveći uticaj na uspešnu primenu taktike, osim same strategije takmičara imaju uslovi u kojima se odvijaju trke, jer je na trkama određenog tipa teže primeniti jednu vrstu taktike, dok je na drugim trkama u drugačijim uslovima lakše primeniti istu vrstu taktike.

Tehnologija i plivačka tehnika

Danas je veoma lako dobiti neke osnovne parametre plivanja zahvaljujući tehnološkim poboljšanjima. Već duži niz godina se koriste male sprave za poboljšanje broja zaveslaja koja se stavi iza glave u kapicu za plivanje, a potom ta spravica ispušta zvuke na jednakim intervalima i tako stimulišu plivača da ima određeni broj zaveslaja, odnosno sprava daje “ritam”. Obično kada treba povećati kod plivača koji imaju nisku frekvencu.

Garmin FR920xt je odlična naprava za triatlonce, jer pored funkcija za biciklizam i trčanje ima i funkciju plivanja u bazenu i plivanja u otvorenim vodama (primer ovde https://connect.garmin.com/modern/activity/802596726) tako da se lako mogu kontrolisati i tempo plivanja, ali i frekvenca (broj zaveslaja u minuti).

Literatura

  1. Tousejnt H., Bik P. (1992): Biomehanika takmičarskog kraul plivanja, Sports Med, Novi Zeland.
  2. http://www.swimsmooth.com „Vizualizacija tehnike plivanja“
  3. http://www.svl.ch „Plivačka tehnika: sila vuče i sila potiska“
  4. http://sr.wikipedia.org „Bernulijeva jednačina“
  5. http://www.usatriathlon.org „Efektivno triatlonsko plivanje“
  6. https://www.clubassistant.com „Drafting“

* Slike tehnike plivanja prilagođene sa www.swimsmooth.com

🇬🇧10 times Balkan champion, professional triathlete (representing Serbia), half-marathoner, ironman 70.3, traveler.

🇷🇸10 puta šampion Balkana, profesionalni triatlonac i reprezentativac, polumaratonac i maratonac, svetski putnik.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone
Osnove tehnike i taktike plivanja u triatlonu (1. DEO)

Osnove tehnike i taktike plivanja u triatlonu (1. DEO)

Trenažni proces sportiste je kompleksan proces i složena simbioza više različitih elemenata koji se praktikuju kroz stalno vežbanje koje aktivira fiziološke procese superkompenzacije i adaptacije organizma. Posledica takvog vežbanja jeste poboljšanje fizičkih, motoričkih, tehničkih, taktičkih, psihičkih i drugih elemenata kod sportista. Svi navedeni elementi se moraju praktikovati kao celina jer su međusobno povezani na način koji utiče na performanse sportiste. Postoji tesna veza među svim vrstama priprema sportista na kojima se mora paralelno raditi, gde se u svakom periodu treninga stavlja akcenat na jednu ili više vrsta, da bi se performanse sportiste razvijale na najefikasniji i najekonomičniji način. Tehnika se definiše kao skup metoda i procesa koji se primenjuju u nekom radu (Klajn, Šipka, 2006). Tehnika se često definiše i kao forma odnosno stil kretanja, pri čemu se pod formom podrazumeva struktura kretanja, odnosno vežbi. Između forme i tehnike kretanja postoji razlika. Tehniku kretanja, koja je nastala u toku višegodišnjeg treninga, sačinjava specijalna forma kretanja, koja je usmerena prema cilju najefikasnijeg delovanja u pokretu. Taktika se definiše kao unapred dobro osmišljen i pripremljen plan aktivnosti koji omogućava uspešno korišćenje individualnih, grupnih ili kolektivnih sposobnosti i osobina.

Bitno je istaći da standardna tehnika, odnosno model koji se smatra za najsavršenijim, ne isključuje mogućnost da dođe do individualnih odstupanja u određenim elementima kod određenih pojedinaca, jer svi sportisti su drugačiji i krucijalno je da u njihovoj tehnici ne dođe do narušavanja osnovnih zakona fizike na kojima se zasniva kretanje tj. primena tehnike. To je lako uočljivo kod raznih sportova gde možemo videti sportiste koji postižu vrhunske rezultate, a izvode tehničke detalje na drastično drugačiji način. Tehnika se poboljšava radom i ponavljanjem, uz preduslov da se vežba izvodi na pravilan način i da trener ili osoba koja radi sa sportistom ima napredno znanje u poznavanju tehničkih elemenata. Ne može se pogrešiti u tvrdnji da je tehnika najvećim delom određena motoričkih sposobnostima i da broj ponavljanja određenog pokreta ili vežbe ima najveći uticaj u razvijanju mototičke navike koja je zavisna od uzrasta, prethodnog motoričkog iskustva, koncentracije, nivoa koordinacije i ostalih bitnih faktora.

Tehnika i taktika su dva esencijalna elementa sposobnosti sportiste, nezavisno od sporta kojim se bavi. U nekim sportovima su tehničke sposobnosti važnije od ostalih, kao što je to slučaj kod umetničkih sportova, dok u ekipnim sportovima dolazi do izražaja taktike. Ne sme se grubo povlačiti linija između važnosti vrste treninga zbog toga što ni u jednom sportu ne sme da se zanemari ni jedna vrsta treninga u potpunosti, i svi sportovi zahtevaju stalni rad na svim vrstama i elementima treninga. Triatlon je ciklični sport izdržljivosti koji se sastoji od plivanja, vožnje bicikla i trčanja. Svaka od disciplina sadrži standardne i prihvaćene tehničke elemente kao i pojedinačni sportovi plivanja, biciklizma i atletike, međutim postoje razlike i odstupanja zbog specifičnosti triatlona.

Tehničke osnove u triatlonu

Tehniku kretanja u plivanju, vožnji bicikla i trčanju sačinjavaju položaj tela, put kretanja kojeg određuje pravac i amplituda pokreta, brzina, tempo i ritam kretanja i unutrašnje i spoljašnje sile koje imaju određeni uticaj na kretanje. Unutrašnje sile su sile aktivnog delovanja mišića, sila unutrašnjeg otpora, trenje mišića i reaktivna sila koja se javlja u aparatu za kretanje. U spoljašnje sile spadaju sila zemljine teže, sila reakcije podloge i sila otpora spoljašnje sredine.

Čak i veliki stručnjaci iz otalih sportova posmatraju triatlon kroz svaku tehniku posebno, međutim ono što je specifično jeste da plivačka triatlon tehnika nije poptuno ista kao klasična tehnika kod plivača, čak štaviše postoje značajne razlike u određenim elementima. Trkačka tehnika u triatlonu nije u potpunosti ista kao kod atletičara. Isto važi i za biciklizam. Razlog tome je što se u poslednje dve decenija razvijala specifična triatlonska tehnika sve tri discipline koja pre svega omogućuje triatloncima da budu ekonomični u trci koja zahteva veliku fizičku sposobnost sportista i visoke nivoe aerobne sposobnosti i anaerobnog kapaciteta. Zbog toga je bitno da se istaknu najosnovniji elementi plivanja i da se pojasne načela na kojima se zasniva ekonomično plivanje, a potom i da se uoče razlike između klasične plivačke tehnike i triatlotlonskog plivanja koje se odvija u otvorenim vodama.

Plivačka tehnika u triatlonu 

Plivanje je tehnički jedna od najzahtevnijih disciplina u savremenom sportu. Razlog tome je što se telo kreće u vodi gde ima poptunu slobodu pokreta svih delova tela, i zbog toga jer je potreban visok nivo koordinacije i motoričke razvijenosti da bi se pokreti realizovali pravilno i efikasno, a koordinacija i motoričke sposobnosti se razvijaju kontinuiranim treningom u periodu koji se broji godinama.

Preporučuje se da dete počne sa plivačkim treningom od 4 do 7 godine da bi na pravi način razvilo svoje motoričke sposobnosti i kvalitet pokreta koji su neophodni za takmičarsko plivanje i pravilno plivanje u kasnijim godinama. Jer u periodu od 4 do 6 godine života dolazi do najvećeg razvoja u brzini, gipkosti, sile i izdržljivosti u okviru kretanja deteta, a od 7 do 10 godine se razvija motorno iskustvo i koordinacija pokreta u vremenu. Zbog toga naučene tehničke osnove u tom periodu imaju veliku beneficiju, jer dete u tom periodu mnogo lakše usvaja, pamti i automatizuje pokrete nego starije dete je počelo da pliva nekoliko godina kasnije.

Plivačka tehnika se može pojasniti na više različitih koncepata, jer pre svega postoji više tipova tehnike kraula (svakako da je fokus na kraulu jer je to najbrža plivačka disciplina stoga je logičan izbor primene kraul tehnike u triatlonu).

Iako su razlike između tih tipova male, one nisu zanemarljive. Postoji više različitih škola i svaka nacija (uglavnom jake plivačke nacije) imaju svoj tip razvijenosti tehnike plivanja kraula. Sledeće elemente treba izdvojiti kao osnovne kada je reč o uobičajenoj pravilnoj tehnici kraula od početnika pa do naprednijih plivača:

  • Disanje
  • Pozicija tela
  • Rad nogu
  • Rotacija tela
  • Kontinuitet zaveslaja
  • Tajming zaveslaja
  • Catch” ili zahvat

Disanje

Disanje predstavlja najveći problem za početnike kada počinju sa učenjem tehnike. Ne zbog toga što ne uspevaju da nađu frekvencu disanja, već zbog činjenice da im pogrešno disanje ili pogrešan ritam disanja remeti poziciju tela, kontinuitet zaveslaja i tajming zaveslaja (o tajmingu više u nastavku). Disanje može biti lateralno i bilateralno. Laterano predstavlja disanje na jednu stranu na svaka 2 ili 4 (uglavnom 2) zaveslaja, a bilateralno predstavlja disanje na obe strane tela, uglavnom na svaka 3 zaveslaja, retko na 5.

disanje

Pravilno disanje podrazumeva konstatan izdisaj vazduha kroz usta u vodi

Prva bitna stvar kod disanja je da ono većinski treba da bude bilateralno jer se na taj način stimuliše pravilnija tehnika i simetričan pokret tela, jer plivači koji praktikuju konstatno lateralno disanje uglavnom imaju disproporcionalno kretanje ruku i asimetričan položaj celog trupa kao i asimetrčnu rotaciju iz kukova. Disanje na drugi zaveslaj se uglavnom primenjuju u trci zbog boljeg snabdevanja kiseonikom, i praktikuje se na treningu prikom jakih serija ili intervala.

Izdisaj mora da bude stalan kada je glava u vodi jer se time izbacuje vazduh iz pluća čime se izbegava preveliko izdizanje trupa na površinu vode što za uzrok ima pad položaja nogu. Tako da je ukupan rezultat bolji i pravlniji položaj celog tela. Takođe ukoliko se zadržava dah dolazi do tenzije. Nekada se verovalo da je efikasnije zadržavati dah, ali to je prošlost i ukoliko se analizira plivanje boljih plivača veoma lako se može uočiti, zahvaljujući “balončićima” koji izlaze iz usta, da oni konstantno izdišu vazduh kroz usta od prvog momenta kada glava zaranja u vodu.

Pozicija tela

polozaj-tela

Horizontalna pozicija tela u vodi, sa ispruženim nogama

Pozicija tela se može opisati tako da celina glava-trup-noge trebaju da budu horizontalni pri površini vode, i da iz ptičije perspektive ne dolazi do uvijanaja ili krivljenja kičme. To se postiže nizom različitih elemenata koji su faktori za visoku horizontalnu poziciju tela: izdisaj, usmerenost glave pod uglom od oko 45° od površine vode (gleda se “dole napred”), udar nogu je iz kukova, sa opruženim nogama koje se minimalno savijaju u kolenima, samo par stepeni, i gde su stopala i prsti na stopalima opušteni i ispruženi, a najbitniji element je krut trup.

Pozicija je nešto što se dugo praktikuje i što zahteva poboljšanje ostalih elemenata kako bi došlo do napretka u samoj poziciji, ali ovi navedeni elementi su efikasna smernica za one koji treba da rade i uče o pravilnoj poziciji.

Rad nogu

rad-nogu

Pravilan rad (ispruženih) nogu

Rad nogu se odlikuje udarcima koji su iz kukova, ne iz kolena. Ukoliko bi kolena bila previše fleksibilna prilikom rada nogu i ukoliko bi dolazilo do prevelikog savijanja, to bi usporavalo telo u kretanju napred i uzrokovalo bespotreban otpor. Zbog toga je bitno da su noge skoro u potpunosti ispružene i da se opuste zglobovi (članci) i puste stopala da opušteno prave propulziju, sa najvišom tačkom tik iznad površine vode. Prsti treba da se usmere što više ka nazad, tako da skoro može da se povuče ravna linija od kukova pa do prsta palca na stopalima.

Rotacija tela

Dobra rotacija tela se opisuje uglom od 45° do 60° prilikom svakog zaveslaja. Rotacija se odvija iz kukova zajedno sa trupom. Veoma je bitno da telo rotira kao celina i da ne dolazi do “uvijanja” odnosno “diferencijacije” kukova i trupa.

Rotacija-prilikom-zaveslaja

Rotacija tela prilikom zaveslaja

Kada se sportista fokusira na pravilnu rotaciju on treba da se koncentriše na kukove, ali i na ramena, jer iz ramena kreće dobra rotacija. Pravilno rotiranje tela u vodi omogućava bolju plovnost i efikasniji zaveslaj i smanjuje se otpor vode prilikom kretanja napred. Ukoliko telo ne bi rotiralo prilikom svakog zaveslaja, prilikom faze zahvatanja vode bi ramena i prednji deo trupa tonuo prema dnu što bi uzrokovalo veći otpor vode. Prilikom udisaja vazduha glava rotira zajedno sa trupom, i zbog toga pravilna rotacija ima veliki udeo u olakšavanju pravilnog disanja, što je dodatna benificija i važnost ovog tehničkog elementa.

Rotacija-iz-dva-ugla

Položaj tela prilikom rotacije iz dva ugla

A verovatno najvažniji element rotacije jeste “catch” odnosno deo zaveslaja kada se zahvata voda i koji upravo započinje u momentu kada se telo nalazi u rotaciji jer se tada najefikasnije angažuju mišićne grupe leđa i trupa koje su najače, jer ukoliko bi zahvat vode počeo kada je telo vodoravno u osi ramena, anagažovali bi se samo mišiči ramena.

     

Kontinuitet zaveslaja

kontinuitet-zaveslaja

Momenat gde se uočava prenaglašeno kliženje rukom i šakom, čime dolazi do mrtve tačke u zaveslaju

Iako termin kontinuitet zaveslaja nije striktno definisan, kada se piše o ovom elementu pravilne plivačke tehnike onda se ističe da su ritam zaveslaja kao cikličnih pokreta i odsustvo mrtvih tački krucijalani za efikasnost. Intuitivno se zaključuje da će zaveslaj pri kojem nema momenata kada ruke nisu u pokretu biti efikasan za propulziju i kretanje kroz vodu. Mrtve tačke i zastoji se izbegavaju tako što se izbegava prenaglašeno kliženje u momentu kada je ruka ispružena napred. Na slici se jasno vidi da šaka i prsti idu prema površini vode, i da pri tome dolazi do dodatnog otpora i da se gubi inercija od prethodnog zaveslaja. Ono što se ne vidi na slici, a direktna je posledica greške jeste i pad kukova i lošija pozicija tela, jer se gubi brzina kretanja. Početnici često pokušavaju da imitiraju plivački zaveslaj velikih plivačkih zvezda koji je dugačak, ali iz razloga jer je njihov zaveslaj veoma jak i efikasan i jer imaju visoku frekvencu rada nogu i na prvi pogled izgleda kao da klize sa ispruženom rukom napred, međutim njihov zaveslaj ne sadrži mrtve tačke. Stoga je stalni kontinuitet zaveslaja bez zastoja jedna od osnovnih elemenata na koje sportisti treba da se fokusiraju prilikom savladavanja plivačke tehnike, ili prilikom praktikovanja i primene prethodno naučene tehnike koja zahteva visoku i stalnu koncentraciju. 

Tajming zaveslaja

tajming-zaveslaja

Pogrešan tajming zaveslaja i pravilan tajming zaveslaja

Momenat u kojem ruka (šaka) zahvata vodu je veoma bitan i on je označen kao tajming zaveslaja jer može da započne u više etapa zaveslaja. Pravilan tajming (desno na slici) jeste onaj u kome zaveslaj počinje u momentu kada se uzima vazduh jer je tada trup u položaju da angažuje najveću silu zbirno kroz zaveslaj.

Česta greška jeste da je u tom momentu ruka već nisko u vodi što uzrokuje prerani tajming i tada nije moguće primeniti punu silu za propulziju (levo na slici).

“Catch” ili zahvat

zahvat

Zahvat (catch) zaveslaja gde jasno uočava važnost početnog savijanja šake iz zgloba

Zahvat, ili popularnije izraz catch (eng. uhvatiti ili hvatati) koji se i kod nas koristi predstavlja prvi deo zaveslaja kada šaka i nadlaktica potiskuju vodu prema nazad i prema dole da bi se iskoristila sila otpora koja se stvara i koja omogućuje telu kretanje napred. Zahvat je krucijalan tehnički element jer zahteva veliku količinu uloženog vremena za uvežbavanje pravilnog pokreta. Više faktora utiču na efikasnost zahvata plivača – morfološke osobine, snaga mišića trupa, ruku i ramena, nivo razgibanosti itd. Zahvat započinje tako što ruka iz ispruženog položaja ispred glave kreće da se savija prvo iz zgloba šake gde se šaka savija ka dole da bi se zahvatila i potisnula veća površina vode, a zatim savija iz lakta i povlači prema nazad dok lakat ostaje u visokom položaju, bez propadanja ili izvrtanja ka unutra. Takvim pokretom zahvata se postiže najveći potisak vode kao suma vuče i potiska, jer sile iz oba pravca utiču na pokretanje napred.

bernuli

Sličnost između pokreta šake i rotacije elise propelera (Bernulijev princip)

U prethodnim decenijama se vodila velika polemika koja sila ima veći uticaj – “drag” sila odnosno horizontalna sila vuče ili “lift” sila odnosno vertikalna sila potiska. 70-ih godina prošlog veka važilo je mišljenje da je najefikasnije koncentrisati se samo na povlačenje ruke i šake prema nazad odnosno da je horizontalna sila predominantna (Braun, Kunsilmen 1971, Kunsilmen 1971). Potom su usledile studije koje su pokazivale da vertikalna sila ima velik i krucijalan uticaj, kada i nastaje skaling (sculling) element zaveslaja.

Te studije su pokazivale sličnost i efikasnost skaling pokreta šake i propelera, gde dolazi do primene Bernulijevog principa koji se izvodi iz zakona o održanju energije gde kao posledicu imamo da ukoliko dolazi do povećanja brzine da mora doći do smanjenja pritiska. Primer je avionsko krilo koje ima veću gornju površinu zbog čega vazduh iznad krila ima veći put da pređe, zbog toga mora imati višu brzinu iz čega sledi manji pritisak; odnosno ispod krila se javlja viši pritisak u odnosu na iznad krila tako da dolazi do sile uzgona i zbog toga avion može da poleti. Tim principom su vođene i studije koje su se bavile pokazivanjem bitnosti vertikalne sile potiska, koja dolazi do izražaja u krivoj putanji šake i ruke kroz vodu.

reichle

U svojoj knjizi “Biomehanika plivanja” Kraus Reišle objašnjava da je propulzija rezultat horizontalne sile (vuče) i dinamičke vertikalne sile (uzdizanja tj. potiska)

Potom su 90-ih godina preovladale studije (Kapaert 1993, Kapaert, Reišle 1994 i Reišle et al 1994) koje pokazuju da se više značaja za bitnost kretanja tela napred mora dati horizontalnim silama vuče.

Ne treba eksplicitno izdvajati ni jedan model kao poptuno korektan, već opisati zavesjal i zahvat zaveslaja (catch) i kretanje tela kroz vodu kao simbiozu sila koje deluju iz više pravaca i koje su i horizontalne i vertikalne, ali se može naslutiti na osnovu urađenih studija da je efekat sile vuče veći od efekta sile potiska. Zbog toga je savijanje šake u zglobu, a potom potisak prema nazad osnovni deo zaveslaja koji utiče na pokret tela ka napred, iako se ne smeju poptuno izolovati niti zanemariti ostali elementi poput položaja tela, rada nogu, rotacije, disanja, kontinuiteta zaveslaja i tajminga zaveslaja. Može se zaključiti da su esencijalni faktori za performanse plivačke tehnike kraul, kroz analizu biomehanike, aktivna horizontalna sila vuče, efektivna sila propulzije, efikasnost “propeliranja” (skaling) i izlazna snaga. Brzina plivača je određena sposobnošću da generiše silu propulzije uz redukciju otpora pri kretanju napred (Tousejnt, Bik 1992).

🇬🇧10 times Balkan champion, professional triathlete (representing Serbia), half-marathoner, ironman 70.3, traveler.

🇷🇸10 puta šampion Balkana, profesionalni triatlonac i reprezentativac, polumaratonac i maratonac, svetski putnik.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone
Talenat u sportu

Talenat u sportu

Talenat je reč koja se verovatno najviše spominje i koristi od svih reči koje se vežu za sport. Svako dete koje počinje da se bavi sportom je okarakterisano kao talentovano ili netalentovano od strane trenera, stručnjaka, roditelja i laika. Svaka osoba ima svoj način poimanja šta u stvari predstavlja talenat. Da li je to nešto urođeno, nešto što se godinama “stvara” ili je možda iluzija? Da li svako dete koje počne da se bavi određenim sportom može da uspe nevezano od njegove genetike? A još više od toga, da li može da postane najbolji na svetu? Da li je talenat moguće prepoznati pre nego što se dete počne baviti sportom, ili je neophodan određeni trenažni period da bi dete pokazalo bolju adaptaciju i bolje reagovanje na trening?

Da bi se odgovorilo na prethodna pitanja, potrebno je detaljnije istražiti podatke koji su povezani sa različitim primerima sportista iz različitih sportova kroz određeni vremenski period, i podatke koji su vezani za njihovu genetiku, njihove početke u sportu, rad i disciplinu, kao i postignute rezultate. Potom je potrebno objektivno doneti zaključak da li se predisponirani sportisti rađaju, i u kojoj meri njihova predodređenost utiče na postizanje vrhunskih sportskih rezultata.

Šta predstavlja talenat?

Od malena sam zaintrigiran pojmom talenta jer nisam mogao sa potpunom sigurnošću da odgovorim na pitanja “Šta je tačno talenat?” i “Da li sam talentovan?”. Zbog toga odavno formiram odgovore na ta pitanja, prvo nenamerno još od svojih početaka u sportu 1995. godine pa do danas jer sam se u tom periodu takmičio i sa svojim vršnjacima u školi, i sa svetskim prvacima u više disciplina. Potom i namerno već određeni niz godina čitajući u početku mišljenja, članke i diskusije kompetentnih ljudi, a potom i knjige i istraživanja koja se bave tematikom talenta uopšteno kao i sa usko povezanim temama. Zbog toga ću kroz tekst pokušati da prenesem informacije o kojima se temeljnije istraživalo i o kojima sam čitao i povezaću ih sa iskustvom iz prakse kroz  plivačku i triatlon karijeru.

Stroga definicija talenta varira, i postoji veliki broj opisa, od  “Urođeni talenat je primarni sklop za izvanredne sportske rezultate, gde se talentovan koristi kao sinonim za veoma veštog sportistu.”, preko opisa koji po meni najbolje opisuje talenat “Talenat je sklop karakteristika koje poboljšavaju sposobnost pojedinca da dostigne ekspertizu u određenom segmentu na ubrzani način. Ta sposobnost omogućava pojedincu da napreduje bržim ritmom od ostalih na tom polju koji su na istom nivou ekspertize/sportske sposobnosti/veštine.” do “Imati talenat znači posedovati sposobnost za uspevanje na određenom fiziološkom ili psihološkom polju, uglavnom na mnogo lakši način nego većina populacije. Talenat obično dolazi od superiornijeg genetskog nasleđa, ali može biti iskorišteno samo kroz naporan rad i posvećenost. Oni koji su sposobni da iskoriste talenat obično postaju visoko priznati u svom polju ekspertize.”.

Trenutno postoje dva polarno suprotna mišljenja, jedno da je telenat primarni sklop za postizanje vrhunskih rezultata, a drugo da su disciplina i rad (Eriksonova teorija “10.000 sati”) najvažniji elementi za postizanje vrhunskih rezultata, a da talenat igra minimalnu, praktično nepostojeću ulogu.

Razlika u starosti ima veliki uticaj na performanse u mlađim uzrastima

Odnos dece koji su rođeni u različitim kvartalima godine (članovi timova u Kanadskom hokeju, Češkom fudbalu, Češkom hokeju i Južnoafričkom ragbiju)

Na svom prvom plivačkom takmičenju sa 6 godina, nakon samo par meseci treninga, sam pobedio na 25 metara kraul i na 25 metara leđno, i mislim da sam bio skoro pola bazena ispred svojih vršnjaka. Sa obzirom da se radilo o veoma kratkom vremenskom intervalu treniranja pred takmičenje, da li moja superiornost na te dve trke u odnosu na ostalu decu znači da sam ja bio više talentovan od njih? Odgovor zahteva određene činjenice i spoljašnje faktore. Prvo, da li se pod terminom “trening” računa samo tih par meseci plivanja, drugo da li razlika u starosti ima uticaja. Od kada sam stao na noge bio sam veoma aktivno dete, praktikovao sam razne sportove i igre svakodnevno, a sa obzirom da sam živeo na selu sigurno sam imao bolje uslove (verovatno i veću želju i motiv) da budem aktivniji od većine gradske dece sa kojima sam krenuo da plivam. Tako da sigurno se u poređenju mene i nekog deteta koje nije bilo aktivno pre početka plivačkog treninga mora uzeti u obzir početna fizička pripremljenost. Iako se radilo o drugim vrstama aktivnosti, verovatno sam imao razvijeniju aerobnu sposobnost i mišićnu muskulaturu jer sam većinu dana bio veoma aktivan.

Drugi veoma bitan faktor jeste starosna dob koja je krucijalna kod dece od 4 pa sve do 14 godine. Rođen sam u janaru, tako da ako je takmičenje bilo na moj 6. rođendan, neko ko je rođen u novembru je tada imao 5 godina i 2 meseca. Razlika između tog deteta i mene je bila 10 meseci, odnosno čitavih 14%. Ako jedan sportista ima 20 godina, 14% razlike će predstavljati 2 godine i 9 meseci. Plus, u tom periodu dece od 6 godina, 10 meseci predstavlja ogromnu razliku zbog fizioloških promena koji su kod dece uočljive skoro i na mesečnom nivou.

U mlađim kategorijama u sportu postoji iznenađujuće velika razlika u performansama između dece koja su rođeni u različitim kvartalima u godini. Sa grafika se uočava da je procenat dece koja su rođeni u prva 3 meseca viši nego u svih ostalih 9 meseci, a 7 puta viši od poslednja tri meseca u godi.

To je jedna od važnih činjenica zbog koje mnogi prave veliku grešku u selekciji talenata u mlađim kategorijama ne uzimajući u obzir “malu” razliku u godinama. A činjenica je da se sportska takmičenja u mlađim kategorijama održavaju po starosnom dobu koje se gleda na uobičajenom periodu od januara do decembra. Reprezentativan primer je i škola fudbala Barselone gde je broj dece rođenih u januaru 46, u julu 9, a u decembru 1. Verovatnoća da će dete u timu škole fudbala biti rođeno u decembru je manje od 0.5%.

Najveći razlog zbog uspešnosti dece rođenih u prvim mesecima godine u mlađim kategorijama se pripisuje jednostavno napretku u razvoju koji se dešava velikom brzinom. Deca koja su rođena u januaru su viša od dece koja su rođena u decembru, osim toga ona su i brža, pogotovo u periodu do 13-e godine. Sledeća dva grafika ilustruju uočljive razlike u visini dece starosti od 13 do 15 godina i njihovoj brzini na 60 m trčanja.

Visina dece i njihova starosna dob (grafik levo); visina dece i razlike u vremenu sprinta na 60 m (grafik desno)

Sa 13 godina prosek visine dece rođenih u prva tri meseca je oko 173 cm, a prosek dece rođenih krajem godine 164 cm. Razlika od čitavih 9 cm. Sa 15 godina se razlika smanjuje i iznosi od 2 do 3 centimetra. Razlika u vremenu sprinta na 60 metara dece od 13 godina je takođe jasno uočljiva između onih rođenih u prvom delu godine i onih rođenih u drugom delu godine. Sa 15 godina razlika postaje drastično manja, i zbog toga se starosna dob od 15 godina može i uzimati kao ispravna referenca za merenje različitih psihofizičkih sposobnosti gde ne postoji greška uzrokovana razlikom u starosti.

Relevantnost rezultata u mlađim kategorijama za seniorski uspeh

Prethodno navedene činjenice se moraju uzeti u obzir kada se diferencira uspešno dete u određenom sportu i manje uspešno dete. Jer ako je neko dete sporije, manje snažno ili manje izdržljivo od drugog deteta kada oboje imaju 11 godina, to nije validna naznaka da će tako biti i kad budu imali 18 godina ili 23 godine. Jer osim potencijalne razlike u starosnom dobu, postoje i mnogi genetski faktori koji utiču na brzinu stasavanja, odnosno period kada dete ulazi  u period puberteta i period adolescencije. Neka deca imaju tendenciju da veoma rano dostižu veliki procenat maksimalne sposobnost kada su u pitanju snaga i brzina, dok se neka razvijaju sporijom stopom razvoja. Iako je ova tematika vezana za LTAD (long-term athlete development, odnosno dugoročni razvoj sportista koji je opisan u čanaku o selekciji u plivanju) ne sme se izgubiti iz vida da se obično po performansama iz kategorije pionira, kadeta i juniora dete “obeležava” kao talentovano ili netalentovano, i da se obično pravi loša selekcija koja isključuje one koji kasno stasavaju, kada veliki broj potencijalno nadarenih ne ispuni svoj potencijal jer ne ostanu u sportu.

Na grafiku se nalaze podaci koji pokazuju da deca koja su od malena pa do 15-e godine trenirali više, u periodu od 15-e godine pa nadalje treniraju manje, odnosno prestaju ozibljno da se bave sportom (u proseku, svakako da se ne radi o “pravilu”). I da su profesionalni sportisti u proseku trenirali manje do 15-e godine. Mnogi faktori utiču na tu činjenicu, tako da je zaključak da su rana specijalizacija i veliki volumen treninga izuzeci, a ne norme. A velika mana visokog volumena u mlađim kategorijama jeste rizik od povreda.

Osvrnuo bih se na moj slučaj iz plivanja. Zbog uspeha na nacionalnom nivou u mlađim kategorijama kada sam na Državnim prvenstvima osvajao i maksimalnih 6 zlatnih medalja, sigurno da sam bio okarakterisan kao plivač sa velikim potencijalom za uspeh u budućnosti. Ali to nije bio slučaj, iako je za nekoga ko gleda sa tribina to bilo veoma logično. Ono što se teško moglo videti gledajući ta Državna prvenstva za decu do 12 godina je da sam verovatno trenirao više i intezivnije od ostalih plivača mog uzrasta, da sam bio snažniji i izdržljiviji, i da je suviše akcenta stavljano na postizanje rezultata u tim ranim epohama, a da se zapostio LTAD odnosno moj razvoj na duge staze. Imao sam 6-7 različitih trenera kroz svoju plivačku karijeru do 15-e godine kada sam krenuo sa triatlonom, i većina (čast izuzetku od par trenera) su po mojoj sadašnjoj oceni radili na dosta loš način kada je u pitanju fokus na seniorski rezultat. Trenirali smo po “ruskoj školi”, veći broj kilometara, dosta inteziteta, a veoma malo fokusa na dobru tehniku koja je neophodna za rezultate u seniorskim kategorijama, i bez fokusa na istezanje i elastičnosot gornjih ekstremiteta koji su krucijalni za ekonomičnost plivanja. Moje plivanje se svodilo na iskorišćavanje snage koje sam tada imao na pretek. Svakako da se nakon 12-e godine moja progresija smanjila i prestao sam da napredujem jer sam dostigao pik u snazi, a tehniku je tada bilo veoma teško popraviti. Bio sam i ekstremno nerazgiban, a samim tim i neefikasan u vodi. Od svih plivača i plivačica iz moje grupe i kluba niko danas nije u takmičarskom plivanju, iako je većina dominirala i imala mnoge nacionalne rekorde, uključujući i mene, u raznim kategorijama, odnosno većina nas je bila “talentovana”. Iz svih nas su veoma rano isceđeni najbolji rezultati, i sve što nam je ostalo jesu stotine medalja sa raznih takmičenja u mlađim kategorijama koji su potpuno nerelevantni za profesionalni sport. Svakako da su ostali društveni i socijalni faktori uticali da neko prestane ranije, ali ko god je pokušao da se probije u seniorskim kategorijama, nije u tome uspeo. Zbog toga se u poređenju ili određivanju talenta, moraju uzimati mnogi drugi faktori i za vrhunski rezultat je potreban dugogodišnji plan.

Na školskom okružnom prvenstvu na 50 prsno, 2003-e ili 2004-e godine, prvo mesto je pripalo meni, a drugo plivaču koji je moje godište i kog sam tog dana i upoznao. Bio je viši, vitak i slabije mišićne građe iako je trenirao vaterpolo. Razdavajale su nas stotinke (otplivali smo trku za 35 sekundi). Samo 2 ili 3 godine kasnije, na I Svetskom juniorskom prvenstvu u plivanju u Rio de Žaneiru, taj plivač se takmičio upravo na diciplini 50 prsno. Osvojio je srebrnu medalju rezultatom od 29:05 sekundi. Zvuči neverovatno? Nije, jer je njegov plivački trening praktično bio igra dok se nije posvetio plivanju u potpunosti. Naravno, radi se o Čabi Silađiju.

Kada se kao referenca uzima to školsko prvenstvo na 50 m prsno, Čabi je to početna tačka, dok je meni jedna od završnih tačaka trenažnog perioda i iskorištenog potencijala (prsno nije bila moja disciplina, ali to ne menja suštinu). Poenta je da on od te tačke konstatno napreduje i ima mnogo prostora da se poboljša kada se posmatra fizički aspekt, tehnički aspekt, i verovatno i psihološki jer je bio motivisan pošto je bio sačuvan od ozbiljnog sporta do tada. Ivan Lenđer koji je uz Čabu praktično jedini koji je ostao aktivan tj. koji je uspeo u seniorima od naše generacije na internacionalnom nivou, je i jedini koji je od samog početka bio veoma uspešan, a dogurao je do seniora. Ali mora se imati u vidu da je Ivanova tehnika na delfinu uvek bila veoma efikasna i da mu je to pomoglo da pomera svoje granice iz godine u godinu. Treba se prisetiti grafika u kojoj je 53% dece u sportskim timovima rođeno u prvom kvartalu, a potom pogledati podatke sa grafika koji pokazuje procenat rođenja po kvartalima u seniorskoj kategoriji; drastično različiti rezultati.

Gimbel (1976) podržava perspektivu i genetike i rada i zaključuje da bi talenat trebao biti analiziran iz tri perspektive:

  • Fiziološke i morfološke varijable
  • Adaptacija na trening
  • Motivacija

Talenat je podeljen na unutrašnje faktore – genetiku, i spoljašnje faktore – okruženje. Po Gimbelu su genetski faktori esencijalni u razvoju vrhunskih rezultata, ali su perfromanse smanjene ako uslovi okruženja nisu idealni. Kada se radi o identifikaciji talenata opisao je i “lažno pozitivne” – pojedince koji su identifikovani kao talenti, ali nikada nisu dostigli predviđeni potencijal. Tri objašnjena za ovaj fenomen jesu:

  • Testovi za predviđanje performansi nisu dovoljno validni, pouzdani i objektivni
  • Nemoguće je precizno predvideti performanse tim testovima zbog biološke startosti između dece
  • Doprinos fizioloških varijabli su zanemareni u prediktivnim modelima (onima koji predviđaju performanse)

Grafik prikazuje važnost okruženja, odnoso veličinu mesta življenja, za pravilan i nesmetan sportski rad. Manji gradovi i veća mesta, od 50.000 do 100.000 stanovnika su idealni za razvoj sportista i njihovog talenta. U zaključku studije (Cote J, Macdonald D, Baker J, Abernethy B, 2006) se navodi: “Kvantitet praktikovanja sporta u manjim gradovima može biti faktor jer su manji gradovi bezbedniji, bolji je pristup otvorenim prostorima i manje je resursa za dečije slobodno vreme. Manji gradovi predstavljaju veće prilike za dostizanje boljih rezultata zbog manje kompetetnosti, što u mladosti može povećati motivaciju za radom… Studija je pokazala da je faktor mesta mnogo bitniji od faktora relativne starosti.”. Na našim prostorima se može napraviti slična paralela, i posmatrajući mesta rođenja i treniranja vrhunskih srpskih sportista dobija se utisak da je većina iz manjih gradova.

🇬🇧10 times Balkan champion, professional triathlete (representing Serbia), half-marathoner, ironman 70.3, traveler.

🇷🇸10 puta šampion Balkana, profesionalni triatlonac i reprezentativac, polumaratonac i maratonac, svetski putnik.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone
Moralni imperativ

Moralni imperativ

Moralni imperativ

U filozofiji, moralni imperativ predstavlja unutrašnje čovekovo načelo prema kome on postupa. U svima nama postoje moralni imperativi. Oni su nekad u skladu sa imperativima društva, a nekad nisu. Dokle god čovek poštuje vlastiti moralni imperativ on ima mirnu savest, može da pogleda sebe u oči i kaže “ja sam čovek”. Postoje ljudi koji tokom života spoznaju vlastiti imperativ i uvide da ih takvo spoznavanje sebe oslobađa nametnutih okova. Takvom čoveku društvene norme nisu potrebne. On sam po sebi razlikuje dobro od zla. Međutim, srazmerno mali broj ljudi kreće tim putem. Jer iz kojeg razloga bi išli tim putem, društvo je za njega sve propisalo samo to treba da ispoštuje i biće čovek. Zato većina nikada sebe ne otkrije, niti otkrije potrebe vlastitog Ja.

Moralni imperativ se razvio u jednu vrstu kategoričkog imperativa koji je definisao Imanuel Kant. Kant je poznat po svom radu na temu kategoričkog imperativa koji se danas mnogo češće nalazi u literaturi, i izučava, od samog “moralnog imperativa”. Kant je rekao: “Postupaj samo prema onom načelu za koje ujedno možeš hteti da postane opštim zakonom”. To znači da čovek svojom slobodnom voljom mora usklađivati svoje delovanje na taj način da njegove lične etičke motive i njegova lična načela uvek i u svakoj prilici mogu opstati opštim zakonom čovečanstva. Kant je ovaj imperativ smatrao produktom delovanja uma: odbacivanje ovog opšteg moralnog načela bilo bi suprotno čistom umu. Kant sa svog kritičkog stanovšta prilazi otkrivajući zakonitosti ljudske moralne prakse. I sam ističe da teorijom morala nije uneo ništa novo, nego je samo kritički precizirao pojmove  i pojasnio njihovo značenje. U etici se ne radi o određenju nekog empirijskog morala, nego o načinu saznanja  na području moralnog života o kriterijumu ocenjivanja tj. vrednovanja ljudske prakse delovanja. Kant nije moralni reformator nego teoretičar ljudske moralne prakse. Odgovor na pitanje “šta treba da činim?” čovek nalazi u samom sebi. Kant smatra kada ljudska svest radi po principima straha ili nade, a ne iz dužnosti, nikada ne može biti govora o istinskom moralu, jer se tada radi o heteronomnoj etici, a moralno delovanje ne može biti sredstvo bilo kakvim nagonskim ili praktičnim ciljevima. Sreća nije prikladni princip morala, kao ni teleološki moral (nešto treba da činim jer želim nešto drugo). Kant smatra da to još uvek nije istinski moral.

Samoodređenje umne volje je najviši zahtev i uslov moralnosti. Moralno delovanje ima i smisao i svoju svrhu u sebi. Kategorički imperativ je izraz autonomije praktičkog uma. Moralno vredno je samo ono što je učinjemo iz dužnosti. Tako da se može zaključiti da sve drugo učinjeno iz bilo kog drugog motiva (naklonosti, koristi ili straha) ako je u skladu sa moralnim principima može se nazvati samo legalnim.

Kasniji mislioci smatrali su da moralni imperativ proizlazi iz savesti, kao božanski glas koji govori kroz ljudski duh. Prema tome, načela savesti su jednostavno ispravna i ne treba ih dalje objašnjavati.

Moralni imperativi u sportu

Sport je osetljiv na padove (ili suprotno – uspone) moralnih imperativa u društvu. Ti padovi ili usponi se oslikavaju u sportu na najtransparentiji mogući način zbog specifičnosti koje nosi sport. Sport mora imati sopstvene etičke i imperativne moralne vrednosti, ali na žalost destrukcija je očigledna na mnogim poljima, u skoro svim sportovima, i to srazmerno sa popularnošću. Što je sport popularniji i masovniji (što je specifična sportska industrija veća) tu dolazi do veće deformacije u sportu. Da li su u pitanju samo lični interesi, ili ispoljavanje loših strana ljudske ćudi, na nauci je da pokaže.

Snaga, brzina, veličina i agilnost sportista u modernom sportu bude strahopoštovanje kod publike i onih koji prate te sportiste. Tokom takmičenja, utakmica, mečeva, sportisti prikazuju ekscelenciju u svom izvođenju, hrabrosti i mogućnosti takmičenja pod pritiskom. Požrtvovanost, odustvo sebičnosti u timskim sportovima, timski rad, adaptacija i mnogi drugi kvaliteti koji su povezani sa socijalnim karakterom se ispoljavaju prilikom sportskih smotri u celom svetu (Rud, 2005).

Zajednice slave atletske uspehe, pehare od zlata i legende koje su nastale među pobednicima. Mnoge performanse mogu i da inspirišu široke narodne mase, kada se najbolja strana humanosti može posmatrati, i potvrditi (Hofman, 1999). Sport, na određen način, sija kao svetionik humanosti. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da sport takođe može da služi i kao mračan izvor. Nemoral, ponosni i sebični načini ponašanja se često ispoljavaju kod sportista. Takmičarska okolina tj. takmičarski nagon svakog pojedinca je često karakterisan kroz egoizam, nefer, kao i nasilje. Tako je sportski teren, igralište, borilište mesto na kojem su učesnici testirani. Testirani su na ove mračnije ljudske osobine koje sportisti mogu ili ne mogu da kontrolišu. Etika performansi poziva individualnog sportistu da uradi sve što je moguće radi ostvarivanja uspeha (Koakli, 2004).

Mnogi istraživači danas govore o sociologiji sportskog morala koja bi trebalo da proučava vladajuće moralne norme, one koje regulišu sportski život i društvene uslove, a ti uslovi, opet, izgrađuju takve norme. Sociologija sportskog morala treba da utvrdi kako se obrazuju moralne norme u sportskom životu i kakvu ulogu one imaju u izgrađivanju moralnog stava jednog sportiste. Najčešće se ne vidi razlika između sportskog morala i morala u sportu. Moral u sportu je temeljni sociološki problem, a sportski moral se svodi na fer-plej.

Moralni imperativi okoline prema sportisti

Sportista je izložen mnogim spoljašnjim faktorima u toku razvoja svoje karijere. Ti faktori imaju veći uticaj u mlađim uzrastima i u prvim godinama sportske aktivnosti, kada je okruženje u većoj meri strano za sportistu i kada društvo, treneri, roditelji imaju ogroman uticaj na njegovo formiranje, i važnije – formiranje njegovih moralnih vrednosti.

Od mlađih uzrasta, preko puberteta pa do doba kada sportista postaje profesionalac, različite moralne odlike čine sportistu. Koliko god on, kroz vreme, bio etički dosledan i živeo po i delovao po svojim principima, nekada se mora doći u sukob sa moralnim normama da bi se napravio korak napred u profesionalnoj karijeri. Možda baš tu leži problem koji postoji u savremenom društvu i u savremenom i profesionalnom sportu.

🇬🇧10 times Balkan champion, professional triathlete (representing Serbia), half-marathoner, ironman 70.3, traveler.

🇷🇸10 puta šampion Balkana, profesionalni triatlonac i reprezentativac, polumaratonac i maratonac, svetski putnik.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone