Brzo hodanje i veličina mozga

Brzo hodanje i veličina mozga

Ljudski mozak uobičajeno se s godinama smanjuje, pa se njegov volumen smanjuje za oko 0,2 odsto godišnje do 60. godine života.

Intenzivnije smanjivanje mozga povezano je sa kognitivnim problemima, navodi tim Nikole Spartana sa Medicinskog fakulteta univerziteta Boston u časopisu JAMA Network Open.

Njihovo novo istraživanje, sprovedeno na sredovečnim osobama, otkrilo je da je svaki dodatni sat proveden u laganoj fizičkoj aktivnosti povezan sa 0,22 odsto većim volumenom mozga. Provesti 10 do 19 minuta dnevno u umerenim fizičkim aktivnostima, kao što je brži hod, povezano je sa 0,29 odsto većim volumenom mozga u poređenju sa manje od 10 minuta dnevno laganih aktivnosti.

Ti nivoi aktivnosti manji su od onog što se preporučuje kao minimum potreban za postizanje značajnih zdravstvenih dobrobiti. U preporukama se uobičajeno navodi da bi odrasle osobe trebalo najmanje 150 minuta nedeljno da provedu u umereno intenzivnim fizičkim aktivnostima (oko 21 minut dnevno) ili 75 minuta nedeljno intenzivnog vežbanja i da prelaze najmanje 10.000 koraka dnevno.

Prema novom istraživanju, osobe koje su prelazile najmanje 7.500 koraka dnevno imale su veći volumen mozga od osoba koje su hodale manje od 7.500 koraka dnevno.

Naučnici procenjuju da je svaki dodatni sat lagane fizičke aktivnosti povezan sa 1,1 godinom manje starenja mozga, iako upozoravaju da zbog mladosti ispitanika možda procene nisu sasvim tačne.

Ilustracija / Foto: Depositphotos/Yakobchuk

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Takođe su uočili i da veze između nivoa aktivnosti, broja koraka i volumena mozga nisu konzistentne, a male koristi sistemski su uočene tek kod najvećih nivoa napora.

Za potrebe istraživanja, naučnici su angažovali 2.354 sredovečna dobrovoljca kojima je merena potrošnja energije i broj koraka. Uz pomoć magnetne rezonance, procenjen je volumen njihovog mozga u odnosu na volumen lobanje.

“Ne bi trebalo da bude mnogo prostora u lobanji koji nije ispunjen moždanim tkivom. Ako vidimo mnogo praznog prostora, to sugeriše da se mozak smanjio i to može biti povezano sa demencijom”, kaže Spartano za Rojters.

Otkriće da je najmanji nivo fizičke aktivnosti povezan sa manjim volumenom mozga čak i u srednjim godinama sugeriše “da neke odrasle osobe ulaze u starije godine sa manjim volumenom mozga, što ih dovodi u nepovoljniji položaj u pogledu održavanja ionako smanjenog moždanog tkiva”, navodi se u radu.

Profesor neuropsihologije na univerzitetu Kolumbija u Njujorku Jakov Stern, koji nije bio uključen u istraživanje, ukazuje na to da je istraživanjem proučavana samo veza između fizičkih aktivnosti i volumena mozga, a ne i kognitivnih funkcija i rizika za demenciju. Napominje da su potrebna dodatna istraživanja kako bi se to razjasnilo.

🇬🇧 Former member of Serbia Swimming Team and current member of Serbia Triathlon Team, engineer and sports lover.

🇷🇸 Bivši član reprezentacije Srbije u plivanju i reprezentativac Srbije u triatlonu, inženjer i zaljubljenik u sport.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone
Uspravan rad nogu (plivačka vežba)

Uspravan rad nogu (plivačka vežba)

Uspravan rad nogu je izazovna vežba odlična za unapređenje efikasnog udarca.

Umesto klasičnih vežbi za rad nogu duž bazena duž, uspravan rad nogu se odvija u stacionarnom položaju u dubokom kraju bazena. Izazov ove vežbe leži u održavanju nosa i usta iznad površine. Veoma je zamorno i treba da se izvodi u kratkim intervalima u blizini zida bazena, tako da se možete odmoriti po potrebi.

Poenta ove vežbe je razviti brz ritam nogama. Najefikasnije je kada se izvodi sa brzim, kratkim udarcima. Zapamtite: Udarac počinje u kuku i koristi celu nogu kao pogon.

Početnici bi trebalo početi sa svojim rukama pod vodom, kako bi se pomogli njima. Možete napraviti male pokrete ruku kako biste zadržali telo na površini i mirovali u mestu. Minimalno se pomozite rukama i fokusirajte se na noge da biste razvili dobar udarac. Sledeći korak je da eliminišemo pomoć gornjeg dela tela nekoristimo ruke držeći ih čvrsto uz telo. Kada to više nije izazov, pokušajte da podignete šake iz vode. Kad vaši udarci postanu efikasni i snažni možete podići ruke, podlaktice ili ispružiti ruke u potpunosti, a glavu držati iznad vode!

Vežba 1

Idite na mesto u bazenu koje je dublje od vaše visine i ima dobar pogled na sata pomoću kog ćete kontolisati vremenski interval rada vežbe. Udaljite se od zida nekoliko sekundi pre nego što počne interval i koristite ruke da se postavite u vertikalan položaj. Kada sat otkuca početak radnog inervala, podignite ruke na površinu i krenite sa radom nogu kako biste držali glavu iznad površine. Pogled je na satu. Trenirajte sa nekim i naiymenično radite ovu vežbu.

• Rad nogu 6 × 30 sekundi sa 60 sekundi pauze

• 5 sekundi rad nogu, 15 sekundi pauza, 30 sec rad nogu, 30 sekundi pauta, 45 sekundi rad nogu, 45 sekundi pauza (ponoviti 3 puta)

Vežba 2

 

Budite kreativni i igrajte se sa ovim izazovnim uspravnim radom nogu. Kombinujte ga sa plivanjem, uključite dasku kao pomoćnu opremu.

• Plivajte 4×100 metara. Na sredini bazena u svakom krugu uradite uspravan rad nogu u trajanju od 15 sekundi zatim nastavite da plivate.

ILI

• 300 metara noge (normalan rad – horizontalno) sa daskom. Na svakih 60 sekundi zastajete, izdižete dasku i uspravno radite nogama 15 sekundi i nastavljate sa normalnim radom nogama (horizontalno).

Izvor: triathlete.com (Sara McLarty)

🇬🇧 Former member of Serbia Swimming Team and current member of Serbia Triathlon Team, engineer and sports lover.

🇷🇸 Bivši član reprezentacije Srbije u plivanju i reprezentativac Srbije u triatlonu, inženjer i zaljubljenik u sport.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone
Usavršite trkačku formu

Usavršite trkačku formu

Brzina i izdržljivost su vrlo važne stavke ali tehnika je najbitnija.

Pogledajte standardni plan treninga za triatlon, i videćete mnogo trćanja fokusirajući se na brzinu i izdržljivost, ali vrlo malo vežbi posvećenih tehnici. To je ogromna greška, kaže Amy Harrison, atletski trener i koordinator performansi u Ohio Health Sports Medicine.

“Dobra forma vas održava vaše trčanje zdravim”, kaže Harrison. “Svi se fokusiraju na performanse, a skoro nikako na to da ostanu zdravi, ali posao nije dobro obavljen ako ne stignete do startne linije.”

Ovo posebno važi za triatlonce, koji često imaju padove u formi pri prelasku sa bicikla na trčanje. Prema istraživanju iz 2010. koje su proveli australski istraživači, polovina triatlonaca pokazuje nehotične promene u svojoj prirodnoj mehanici nakon vožnje biciklom. Ove promene smanjuju ekonomičnost, ostvaruju sporije vreme i akcenat stavljaju na pojavu povreda. Većina triatlonaca ne shvata da se ove promene uopšte dešavaju, tako da nastavljaju da idu istim putem i to bez razmišljanja o tehnici.

Da bi se sačuvali zdravlje i performanse važno je da se usredsredite na one osnovne gradivne trkačke elemente. To ne znači da trebate potpuno menjati način na koji trčite, kaže Harrison. Umesto toga, radi se o poboljšanju jednog malog elementa zatim sledećeg sve dok se ne postigne željeni efekat. Harrison predlaže “lestvicu” forme trčanja. U potpunosti ovladavajte jednom veštinom pre nego što pređete na sledeću.

Lestvica trkačkih veština

Gaženje

„Bez obzira da li gazite sredinom stopala ili petom, vaša noga treba da bude blizu vašeg gravitacijskog centra“, kaže Harrison. “Vaša noga treba da dodirne tlo pravo ispod vas, a ne ni ispred ni iza.” Koncetrišite se na ovoj zonu svaki put kad trčite – da li se vaše gaženje stopala menja u toku trčanje nakon bicikla? Kada ubrzate ili usporite? Na brdima? Kada se umorite?

Fleksibilnost

„Forma trčanja je uglavnom ograničena vašim dostupnim opsegom kretanja“, kaže Harrison. “Ako povećate fleksibilnost, poboljšavate svoju formu.” Grč lista, na primer, ograničava kretanje unapred; zatezanje zadnje lože će povećati stres u zglobu kolena. Harrison savetuje trkačima da progresivno uvedu režim regeneracije (istezanja) dva puta dnevno u listovima, fleksoru kuka, loza i piriformis mišića.

Stabilnost kuka

Izgradnja aerobne izdržljivosti znači vrlo malo ako telo ne može izdržati duže distance. Ako primetite bolove u drugoj polovini vaših dugih trka, to je verovatno zato što se vaša forma loša. Slabost abduktora kuka dovodi do pada ili suprotnog kuka, što smanjuje efikasnost rada, a povećava stres na kukovima i kolenima. Ovaj pad kuka možete videti ovaj na fotografijama ili u video analizi vašeg trčanja. Dok trčite, obratite pažnju na to gde vaše stopalo dodiruje površinu po kojoj trčite. Prelazite li središnju liniju svog tela – to jest, kada trčite po liniji da li vaša stopala isporučuju veliku silu na podlogu ili mnogo odstupaju od linije? To je znak slabosti abduktora kuka. „Jačanjem vaših trbušnih mišića, abduktora i ekstenzora kuka će vam pomoći da održite položaje trupa i kuka, posebno u kasnijim stadijumima trke“, kaže Harrison.

Ramena, ruke i šake

Verovali ili ne, napetost u ramenima, rukama i rukama može direktno uticati na performanse. Možda nećete primetiti, ali vremenom, napeta ramena mogu da izazovu uvučena ramena, uzrokujući da vaše ruke zamahuju sa strane a ne napred-nazad. Ovakvo neefikasno trčanje troši energiju, uzrokuje umor, i čini da dođe do lošeg stanja. Da biste bili opušteniji, proverite napetost ramena svako malo – opustite ramena? Da li su vam šake pored kuka? Da li su laktovi savijeni pod opuštenim uglom od 90 stepeni, s rukama koje se ljuljaju pored vas? Ako nisu, protresite ruke i šake da biste ih opustili.

Kadenca

Nakon što ste savladali gore navedene veštine, vreme je da se fokusirate na ritam trčanja, koliko koraka pređete u minuti. „Preporučujem vežbe za ritam, biciklističke sprintove ili aplikacije koje mere kadencu. Za svakoga čiji je ritam ispod 160“, kaže Harrison. “Poboljšanje kadence će ispraviti mnoge druge probleme u tehnici.”

Ne pokušavajte da promenite svoj ritam preko noći. Umesto toga, Harison predlaže povećanje za 10 procenata – drugim rečima, ako je vaš ritam 140 koraka u minuti, fokusirajte se na povećanje ritma za 14 dodatnih koraka u minuti, ili ritam od 154. Aplikacije za merenje kadence će vam pomoći da zadržite ritam dok nova kadenca ne postane prirodna.

Izvor: triathlete.com (Susan Lacke)

🇬🇧 Former member of Serbia Swimming Team and current member of Serbia Triathlon Team, engineer and sports lover.

🇷🇸 Bivši član reprezentacije Srbije u plivanju i reprezentativac Srbije u triatlonu, inženjer i zaljubljenik u sport.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone
Trčanje velikih kilometraža može smanjiti vaš mozak

Trčanje velikih kilometraža može smanjiti vaš mozak

Kako sportska dostignuća napreduju, trčanje maratona je na vrhu liste. Ali čak ni ovo nije dovoljno izazovno za ultra-maratonce, koji trče trke duže od standardnih 42.2. kilometra (26 milja). Na primer, Trans Europe Foot Race 2009 je podrazumevalo trčanje od Italije do Norveške – 4.500 kilometara za 64 dana.

Takv ekstremni podvizi su dobar razlog da se prouči kako stres utiče na ljudski organizam. U tu svrhu, istraživači sa Univerzitetske bolnice u Ulmu u Nemačkoj pratili su 44 trkača u trci Italija-Norveška 2009. godine. Nakon svakih 900 kilometara, merili su promene u telu trkača koristeći prenosne MRI skenere, kao i testove za krv i urin.

Otkrili su da je, za prvih 2.500 kilometara, hrskavica (materijal koji apsorbuje udarce koji se stvara između kostiju) degradirana. Ali nakon toga, hrskavica je zapravo počela da se oporavlja.

“Smatralo se da se hrskavica može samo regenerirati za vreme odmora”, rekao je istraživač Uwe Schütz za New Scientist. “Prvi put smo pokazali da se hrskavica može regenerirati tokom trčanja.” Istraživači su prikazali svoje rezultate na godišnjem sastanku Radiološkog društva Severne Amerike.

Takođe su otkrili da se mozak trkača smanjuje čak do 6% do kraja trke.

Vežba se smatra korisnom za mozak, sprečavajući depresiju i demenciju. Smanjeni mozak se generalno ne smatra dobrom stvari. Istraživači iz Ulma još nisu sigurni zašto se mozak smanjuje nakon dugih trka, ali to može jednostavno biti rezultat ekstremnog umora, loše ishrane i dehidratacije.

Među ultra-maratoncima, područje mozga koje se najviše smanjilo je zaduženo za vizuelnu obradu. Nedostatak stimulacije – jednostavno gledanje na puteve 64 dana – možda ima veze sa tim. To može biti rezultat mehanizma koji se bori za dragocenu energiju koju preusmerava u delove tela kojima je to potrebno.

Srećom, svi trkači su se potpuno oporavili i veličina njihovih mozgova nakon šest meseci se vratila u normalu. A oni koji trče po koji maraton – ili, kao i većina ljudi, trče mnogo kraće distance- neće iskusiti efekat smanjenja mozga.

Izvor: quartz.com (Akshat Rathi)

🇬🇧 Former member of Serbia Swimming Team and current member of Serbia Triathlon Team, engineer and sports lover.

🇷🇸 Bivši član reprezentacije Srbije u plivanju i reprezentativac Srbije u triatlonu, inženjer i zaljubljenik u sport.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone
Ekstremnost u sportu je nova kriza srednjih godina

Ekstremnost u sportu je nova kriza srednjih godina

Ljudi srednjih godina hrle u ogromnom broju na intenzivne treninge i izazovne (ekstremne) trke. Šta oni to zapravo jure?

Poslednje čega se sećam pre nego što sam se onesvestio bio je bol. Bol jači od svega, nesnosni bol u leđima, uvijanje prstiju dok sam radio na svom laptopu pre nego što su se konačno zgrčile. Bilo je 3 sata ujutro na moj 43. rođendan, a depresija me je konačno progutala.

Nije bilo jasnog razloga zašto se to dogodilo. Objektivno, moj život je bio dobar. Imao sam divnu porodicu, imao sam svoju kuću i posao iz snova. Ali ja sam živeo sa oblikom blage hronične depresije od kada sam bio tinejdžer, a depresija ima način da uzme sve što je dobro i okrene ga protiv tebe. Ja se bavim kulinarstvom, beskrajno mnogo putujem i provodim noći po hotelima. Moja porodica je pokušala da mi da prostor, ali sve što sam stvarno želeo je da pobegnem. To što bi se mnogo ljudi rado manjalo sa mnom za posao samo je dodalo osećanje krivice i negativnosti. Stvari su se morale promeniti. Ja sam se morao promeniti.

Godinama sam bio trkač, i dugo sam pružao otpor stresu i anksioznosti. Jednog dana pre godinu dana, primetio sam stazu za trčanje koji sam bezbroj puta trčao bez da sam se mnogo osvrtao na nju. Duboko sam uronio u hladne senke te šume. Trčao sam dok nisam shvatio da sam dva grada od početne takče. Osećao sam se pomlađenim, i u miru. Nastavio sam. Kada sam nekoliko sati kasnije pronašao izlaz iz šume, rekao sam ženi da sam postao trkač. Devet meseci kasnije, prvi put sam trčao 50 kilometara po hladnom vremenu, sa preko 5.000 metara vertikalnog uspona po surovoj, neobeženoj stazi.

Godine 1957. kanadski psiholog Elliot Jacques predstavio je britanskom psihoanalitičkom društvu članak o krizi srednjih godina. Tamo je čekao sve do 1965. godine kada je u časopisu The International Journal of Psychoanalysis kad je objavljen “Smrt i srednja životna kriza”. Jacquesova teorija je bila da se približavamo srednjem životnom dobu i počinjemo shvatati kako smrt nije daleko, a zatim zbog toga poludimo.

Fokus je manje na onome što se dogodilo pre te krize, a više na onome što će se dogoditi posle.

Postoji mnogo rasprava o tome da li ta pojava zaista postoji kao stvar nauke, ali ideja ima intuitivan smisao. Starenje može da pokrene neku vrstu introspekcije, i često se introspekcija fokusira na to koliko je vremena prošlo, koliko je ostalo, a šta sa tim. To može stvoriti anksioznost, i ta se anksioznost može pojačati depresijom, stresom ili dobrom staromodnom egzistencijalnom dosadom.

Decenijama, kriza srednjih godina je izražena (obično) kod muškaraca bele puti koji kupuju sportske automobile i stupaju u odnose sa mlađim ženama u očajničkoj želji da se ponovo osete mladima. Ali ljudi sve više reaguju na tegobu u vezi sa krizom srednjih godina ne tako što se hvataju za poslednje tragove mladosti, već za uzimanje izazova koji, čini se, pripadaju samo mladima: guranjem granica onoga što su fizički sposobni kroz izdržljivost u sportu i ekstremni sport. Fokus je manje na onome što se dogodilo pre krize, a više na onome što se događa posle. Nazovite to korekcija srednjih godina.

Danas, gotovo trećina svih učesnika triatlona u Sjedinjenim Američkim Državama ima između 40 i 49 godina, prema organizaciji triatlona SAD-a. To je najmasovnija starosna kategorija i jedna od najkonkurentnijih. Isto važi i za Bostonski maraton, gde je više od 8.200 trkača u svojim 40-tim godinama prešlo ciljnu liniju, nešto više od 31 posto ukupnog broja učesnika. Najveće kategorija takmičara na maratonu u Njujorku 2017. godine bilo je između 40 i 44 godine. U Londonu 2015. godine, ta kategorija (40-49) trkača imalo je brže ukupno vrijeme od kategorije (20–29).

Trkači (trail), blagosiljaju svoje hipi duše, kako se broj trka više nego udvostručio u poslednjoj deceniji, tako se i broj trkača u poznim godina povečao. Istraživački rad Martina D. Hofmana i Kevina Fogarda pokazao je da je prosečna starost učesnika u trejl trkama od 100 milja (160km) bila 44 godine.

Naravno, ne zna se šta motiviše sve ljude da se ovako guraju sebe u želji za uspehom, ali iz mog iskustva i iskustva mnogih sportista sa kojima sam razgovarao, ekstremni sport je slabiji motiv o toga da ponovo budu mladi i da se dodatno izgrade za naredne godine. Drugim rečima, postajemo bolji u starenju.

Za neke, kriza srednjih godina proizilazi iz straha da su slabosti koje vas muče nisu samo privremeni izazovi sa kojima se možete nositi, već stalni deo onoga što zapravo jeste. Šansa da se suočimo sa tim slabostima i prepoznamo uticaje koje imaju nad nama je ključna prednost ultra-maratona, Cross-Fit-a ili bilo kog drugog sporta izdržljivosti za koji se odlučimo.

Christine Cassara je bila jedna od tih osoba. Ona i njen suprug su se borili sa problemima plodnosti, a na jednom pregledu doktor joj je rekao da će radije raditi sa 40-godišnjakinjom nego sa nekim ko je gojazan. Okrutnost komentara ju je iznenadio. Cassara je ušla u 30te i težila 150 kg.

Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da smrša, Cassara je izgubila preko 90 kg uz pomoć dijete, ali se brinula da joj se kilogrami ne vrate, pa je pokušala sa trčanjem. Počevši s planom kauč-5K, ona je trenirala sve do polumaratona i prijavila se za puni maraton samo da bi shvatila da zapravo ne voli trčanje. Prijatelj joj je predložio triatlon, a ona je počela sa malim treninzima na bazenu, kratkim vožnjama biciklom i trčanjem. Cassara se zaljubila u ovaj sport i završila sprint i olimpijsku distancu. Krajem avgusta putovala je iz svoje kuće u Sankt Peterburgu na Floridi u Kopenhagen na svoj prvi Iron Man.

“U pozadini mog uma uvek sam sebe smatrala osobom koja odustaje”, kaže Cassara. “Najvažnija stvar koja je učinjena u svim aspektima je da sam dobila volju da nastavim i ne odustajem.”

Neki doživljavaju krizu srednjih godina kao osećaj da usporavaju, gube fokusa pa čak i ambicije. To je ono što je Lisimba Patilla, 44-godišnji menadžer prodaje iz Medine u Ohaju osetio kada je otkrio triatlon. Pre tri godine, bivši fudbaler koledža Divizije II i atletičar zabrinuo se da je postao samoživ u životu i da gubi fokus.

Na poslovnom putovanju u Renou, rođak mu je preporučio knjigu o triatlonu, a Patila je bio toliko inspirisana da je pozvao svoju ženu i rekao joj da postaje triatlonac. Postojao je jedan značajan problem. Skoro da se udavio kada je imao 12 godina i to iskustvo ga je ostavilo traumatizovanog da nije dopustio da mu voda iz tuša dodiruje lice.

“Ako padnete s bicikla i dobijete ranu na nozi, još uvek možete sesti na taj bicikl”, kaže Patila. “Kada imate traumatsko iskustvo, ono ostavlja ožiljak na podsvest, i postaje noćna mora koja se ponavlja.”

Patila je kupio najdeblji neopren za plivanje koji je mogao pronaći. U svom prvom triatlonu, prešao je 500 metara prije nego što su ga izvukli iz vode. Od tog trenutka rekao je sebi da će plivati kao i svi drugi. Patilla je išao na bazen dva puta dnevno i naučio da pliva u plitkoj vodi. Ponovo se takmičio nekoliko meseci kasnije i završio svoj prvi sprint triatlon.

“Ne mogu vam reći da nisam paničio”, kaže on. „Ne mogu vam reći da odrasli muškarac nije plakao. Ali sam prošao kroz to. Kada se završilo, bio sam iscrpljen, ali sam znao da u tom trenutku mogu to da uradim.” On je to učinio, i na taj način, dobio je određenu sliku o tome na šta je sposoban. “Triatloni ne lažu”, kaže on. “U 44oj godini mi je to bilo potrebno.”

Kada je Suzanna Smith-Horn pregorela od korporativnog načina života u svojim 40-tim, prodala je svoje deonice u startupu i napustila posao. Njeni prijatelji su mislili da to zvuči fantastično da ima svo to slobodno vreme, ali Smith-Horn se borila sa gubitkom identiteta. “Stvarnost je zaista teško mesto”, kaže ona. „Zato što pokušavate da shvatite, šta da radim u životu? Ko sam ja? Koja je moja svrha? Bila sam na tim mestima u životu gde sam bila prilično depresivna.

Počela je da trči, i na njeno egzistencijalno pitanje je odgovoreno. Trčala je maraton i napredovala odatle do trka na 100 milja (160km). Sa karijerom u tehnološkoj prodaji, Smith-Horn, sada ima 51 godinu, može da radi od kuće u Vermontu, gde ima pristup ogromnog broju prelepih staza za trčanje. Postoje dani kada je teško izaći iz kuće, posebno po hladnoj zimi, kaže ona, ali nakon nekoliko kilometara, njen um se pročisti.

“Ponekad ćete biti u fazonu, pa gde sam to ja?”, Kaže Smith-Horn. „U zoni ste. Ništa drugo nije bitno i samo ste tamo. Ne dolazi preko noći. Naučiš svaku trku, svaku stazu. Vi stalno učite. Morate naučiti kako da se brinete o sebi. Stvarno morate naučiti kako da sami radite satima bez mnogo podrške. “

Ova svest je bila teško zarađena. Tokom zime 2016. godine, Smith-Horn se okliznuo na leda i slomila vrat. Doktor joj je rekao da zaboravi na trčanje, pa i pešačenje, ali ona je imala Grindstone 100, ultramaraton, po rasporedu, oko toga nije bilo moguće pregovarati. Hodala je svaki dan 4–5 sati sa kragnom za vrat kako bi održala svoju kondiciju.

Osam meseci nakon pada, 51-godišnjakinja je završila trku od 100 milja u planinama Allegheny, za nešto više od 31 sata, pobedivši pola učesnika trke završivši na 10. mestu u kategoriji žena.

“Ja sam pedesetogodišnja sredovečna žena”, kaže ona pre nego što se je došla do daha. „Ehhhh, teram svoje. Svako od nas ima svoju priču i svako ima nešto što mu je bitno da li je to samo završiti trku ili oboriti lični  rekord. Svi mi na kraju radimo istu stvar. “

Postoji trenutak na trkama od 100 milja koje ultramaratonci nazivaju “tamnim mestom”. Obično je kasno u trci kada sve ide jako loše i iskusite najveći bol koji ćete ikada osetiti. Kada dođete tamo, ne preostaje ništa drugo nego da “prihvatite to stanje”, kako je to sročila sportski psiholog Dolores Christensen.

Kriza srednjih godina je odgovor na tamno mesto drugačije vrste.

Za svoju disertaciju, Christensen je sprovela istraživanje sa ultramaratoncima dok su radili trku. Pratila je njihove emocije i nivoe samopouzdanja dok su se kretali kroz različite faze. Ono što je otkrila je da su trkači koji su bili u stanju da prihvate svoj bol i ne vide to kao pretnju uspeli na stazi.

Kada gurnemo svoje telo u tu stranu, ono stvara takav osećaj saosećanja i zahvalnosti za ono što naše telo može da uradi. Čineći to, on poštuje rad i energiju i trud koji nas pokreće da to ponovimo. Taj proces se obnavlja. ”

To je, po meni, ključna stvar. Kriza srednjih godina je odgovor na tamno mesto drugačije vrste. To može biti strah od smrti, ili besciljnosti, ili uzaludnosti, ili zastarelosti, ili gubitka sebe. Ove stvari možete posmatrati kao pretnje, ili ih možete prihvatiti kao deo svog postojanja i krenuti napred.

Šta radim sa izlaskom sunca gurajući svoje telo dalje nego što sam mislila da je moguće? To pitanje je bilo u srcu mog putovanja i morala sam da se suočim sa teškim istinama.

Rutina me drži u ravnoteži i postepeno sam je proširila kako bi uključila bolju ishranu i pametnije treninge snage, zajedno sa jogom i praksom meditacije. Izvan porodičnih i radnih obaveza, moj život se vrti oko rasporeda treninga.

Ako bilo šta od toga nestane, počinjem da osećam propadanje u ponor. Kada se sve stabilno, osećam se kao moderni ratnik. Postizanje zdravijeg balansa je ono o čemu se radi u treningu i bez obzira koliko daleko idem, konačno sam prihvatila da ne mogu prevazići svoju depresiju i ne mogu pasivno živeti s njom. Tako da je to moj trening-partner. To me motiviše da izbegavam padove i prizemljim se kad odem previsoko. Biće sa mnom do kraja života. Sve što mogu je da nastavim da se krećem.

Izvor: medium.com (Paul Flannery)

🇬🇧 Former member of Serbia Swimming Team and current member of Serbia Triathlon Team, engineer and sports lover.

🇷🇸 Bivši član reprezentacije Srbije u plivanju i reprezentativac Srbije u triatlonu, inženjer i zaljubljenik u sport.

Share this article
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on RedditShare on TumblrEmail this to someone